Пресудом Апелационог суда у Београду Гж3 236/24 од 14.06.2024. године, ставом првим изреке, одбијена је, као неоснована жалба тужених и потврђена првостепена пресуда у ставу првом, другом и четвртом изреке. Ставом другим изреке, одбијен је захтев тужених за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени су благовремено изјавили ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи, као о изузетно дозвољеној, применом члана 404. ЗПП.

Одлучујући о дозвољености и основаности ревизије тужених на основу члана 404. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11...10/23) и члана 92. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“ бр. 10/23), Врховни суд је утврдио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужених, као изузетно дозвољеној. Правноснажном пресудом делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде права на пијетет, јер је објављивањем спорног текста и фотографије сина тужиоца повређено право тужиоца на пијетет, због чега су тужени обавезани да тужиоцу накнаде штету, применом члана 5, 9, 15. став 1., 79. и 112. Закона о јавном информисању и медијима („Службени гласник РС“ бр. 83/14...58/15). По оцени нижестепених судова, тужени ББ, као главни и одговорни уредник медија – интернет портала Kurir.rs и дневних новина „Kurir“ је одговоран по основу кривице, јер није поступио са дужном новинарском пажњом приликом објављивања спорних текстова и фотографије сина тужиоца, док је одговорност туженог „MONDO INC“ д.о.о. као издавача објективна, јер су утврдили узрочно последичну везу између садржине предметних текстова и објављене фотографије и душевних болова које тужилац због тога трпи. Тужени у ревизији не указује на спорна правна питања од општег интереса или на правна питања у интересу равноправности грађана, већ указују на чињенична и правна питања конкретног спора.

Имајући у виду напред наведено, врсту спора, садржину тражене судске заштите, начин пресуђења и разлоге које су нижестепени судови дали за своје одлуке, то по оцени Врховног суда нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужених, као изузетно дозвољеној, с обзиром на то да не постоји потреба да се размотре правна питања од општег интереса, правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе нити је потребно ново тумачење права. Наводи ревизије се делимично односе на битне повреде одредаба парничног поступка, због чега се посебна ревизија не може изјавити.

Са напред наведених разлога, Врховни суд је на основу члана 404. став 2. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије на основу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је утврдио да је ревизија неоснована.

Чланом 403. став 2. тачка 1. ЗПП, прописано је да је ревизија увек дозвољена ако је то посебним законом прописано.

Ревизијом тужених побија се другостепена пресуда којом је потврђена првостепена пресуда у делу у ком је делимично усвојен тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете, због чега се о њеној дозвољености не може одлучивати применом члана 403. став 2. тачка 1. ЗПП у вези члана 126. став 1. Закона о јавном информисању и медијима, већ применом члана 403 став 3. ЗПП.

Вредност предмета спора побијаног дела је 200.000,00 динара, који износ не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, због чега ревизија тужених није дозвољена и са којих разлога, применом члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић