У конкретном случају, тужиљино потраживање (део који није наплаћен у стечајном поступку) потиче из радног односа са стечајним дужником „Беобанка“ а.д. Београд, над којим је поступак стечаја отворен решењем Трговинског суда у Београду Ст 4/2002 од 03.01.2002. године. Правноснажним решењем Привредног суда у Београду Р4 Ст 4231/21 од 17.11.2021. године утврђено је да је тужиљи повређено право на суђење у разумном року. Стечајни дужник је привредни субјект који је у време настанка тужиочевог потраживања пословао са државним капиталом - одлуком Савета Агенције СРЈ за осигурање депозита и санацију банака О. бр. БС 33/2001 од 05.07.2001. године, проглашене су неважећим све до тада емитоване акције банке, чиме су престала сва права акционара, а на дан отварања стечаја једини акционар банке био је Агенција за осигурање депозита.

По оцени Врховног суда, нису испуњени законски услови за одлучивање о ревизији тужене као изузетно дозвољеној.

У конкретном случају је одлучено о накнади имовинске штете због повреде права на суђење у разумном року у смислу одредбе члана 31. Закона о заштити права на суђење у разумном року. О праву тужиље, висини тражене накнаде и начину обрачуна камате, судови су одлучили уз примену материјалног права на коме почивају и одлуке овог суда о истоветним захтевима са сличним чињеничним стањем и правним основом, и о одговорности државе за штету насталу због потпуног или делимичног неизвршења у стечају утврђених потраживања запослених из радног односа која су без њихове кривице остала неизмирена у поступку стечаја вођеном над стечајним дужником са већинским друштвеним или државним капиталом, уз услов да је претходно утврђена повреда права на суђење у разумном року. Редовни судови у оваквим споровима следе и правне ставове изражене у одлукама Европског суда за људска права у предметима против Србије и одлукама Уставног суда, којим је успостављена „директна одговорност“ Републике Србије за обавезе привредних друштава која не уживају довољну институционалну и оперативну независност од државе, и то без утврђивања узрочно-последичне везе између повреде права на суђење у разумном року и настале имовинске штете.

Указивање на другачије судске одлуке којима је евентуално другачије одлучено о истом правном питању, не указује нужно и на другачији правни став изражен у тим одлукама јер одлука о основаности захтева у овој врсти спорова зависи од утврђеног чињеничног стања у сваком конкретном случају. У стечајном поступку тужиљи је признато новчано потраживање само у висини главног дуга, без обрачунате и приписане затезне камате. Зато су за дозвољеност посебне ревизије тужене небитни, иначе нетачни наводи да није утврђена структура тужиљиног потраживања, односно да ли је у исто урачуната и затезна камата и по којој методи је обрачуната.

Из наведених разлога, нема места одлучивању о посебној ревизији тужене ради уједначавања судске праксе или новог тумачења права. С`обзиром да у овом спору нема ни правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, нити потребе за новим тумачењем права, одлучено је као у првом ставу изреке на основу члана 404. ЗПП.

Према одредби члана 479. став 6. ЗПП, против одлуке другостепеног суда у поступку у спору мале вредности ревизија није дозвољена, због чега је, на основу члана 413. тог закона, одлучено као у другом ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић