Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права са предлогом да се о ревизији одлучи на основу члана 404. Закона о парничном поступку.

Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11...10/23), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачење права (посебна ревизија).

Из наведеног произилази да су законом изричито прописани додатни, посебни услови под којима ревизијски суд може изузетно дозволити ревизију и одлучити о овом правном леку и онда када ревизија није дозвољена на основу члана 403. тог закона. Истицање погрешне примене материјалног права представља законски разлог за изјављивање посебне ревизије, искључиво уколико због погрешне примене материјалног права у другостепеној одлуци постоји потреба да се разматре правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

У овој правној ствари правноснажном пресудом одлучено је о обавези туженог Града Врања да тужиоцу солидарно са туженом МЗ Тибужде исплати утужене новчане износе, по основу стицања без основа, у чињенично-правној ситуацији да је Град Врање, оснивач Месне заједнице Тибужде, која се по закону и Одлуци о оснивању финансира из градског буџета, да је тужилац закључио уговор о изградњи канализационе мреже са Месном заједницом Тибужде, да је уплатио новчана средства за изградњу канализационе мреже и прикључење свог објекта на мрежу, да домаћинство тужиоца није прикачено на канализациону мрежу јер иста није ни изграђена, те да је рачун месне заједнице Тибужде дуже време у блокади. Побијаном пресудом није одступљено од судске праксе по питању солидарне одговорности туженог града као оснивача месне заједнице са становишта одредбе члана 14. став 1. и 3. Закона о стечају, која се активира у случају када су испуњени законски услови за отварање стечајног поступка, али се тај поступак не може спровести јер је законом искључена могућност отварања и вођења стечајног поступка против правног лица чији је оснивач Јединица локалне самоуправе, а које се искључиво или претежно финансира из буџета Јединице локалне самоуправе.

Имајући у виду разлоге на којима су засноване пресуде нижестепених судова, као и наводе изнете у ревизији, по оцени Врховног суда у конкретном случају нису испуњени услови из члана 404. става 1. ЗПП.

Из наведeних разлога, на основу члана 404. ЗПП Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке овог решења.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбама члана 468. ставова 1. и 4. ЗПП, прописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, као и спорови у којима предмет тужбеног захтева није новчани износ, а вредност предмета спора коју је тужилац у тужби навео не прелази износ из става 1. овог члана (члан 33. став 2).

Одредбом члана 479. став 6. ЗПП прописано је да против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредности ревизија није дозвољена.

Тужба ради ради стицања без основа поднета је 28.08.2017. године. Вредност предмета спора је 76.620,00 динара и поступак је вођен по правилима о спору мале вредности.

Како је побијаном другостепеном пресудом одлучено у спору мале вредности у коме је према члану 479. став 6. ЗПП искључено право на изјављивање ревизије, то ревизија туженог није дозвољена.

На основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић