Република Србија
ВРХОВНИ СУД СРБИЈЕ
Рев 2049/07
28.11.2007. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

Врховни суд Србије у Београду, у већу састављеном од судија: Предрага Трифуновића, председника већа, Јасминке Станојевић, Весне Поповић, Мирјане Грубић и Љиљане Ивковић-Јовановић, чланова већа, у парници тужилаца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, ББ, ВВ и ГГ, које заступа Адвокатска канцеларија "БА", против тужених "ГГ" за осигурање из ДД и "ЂЂ" ДД Агенција за рента кар из ДД, чији је заједнички пуномоћник БА, адвокат, ради накнаде штете, одлучујући о ревизији тужених изјављеној против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 2014/07 од 18.04.2007. године, у седници одржаној 28.11.2007. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија тужених изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 2014/07 од 18.04.2007. године, у делу којим је усвојен тужбени захтев тужиоца ББ, за исплату износа од 1.570.910,90 динара са законском затезном каматом почев од 01.08.2005. године до исплате.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужених изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 2014/07 од 18.04.2007. године, у делу којим је усвојен тужбени захтев тужилаца АА, ВВ и ГГ из Београда.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог општинског суда у Београду П. број 7272/01 од 11.04.2006. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев и обавезани су тужени да на име ревалоризованих досуђених износа накнаде нематеријалне штете настале из саобраћајне незгоде од 27.01.1986. године по пресуди Првог општинског суда у Београду П. број 7622/89 од 14.09.1990. године и пресуде Окружног суда у Београду Гж. број 6461/92 од 30.03.1993. године за период од 14.09.1990. па до 31.07.2005. године солидарно исплате и то, првотужиљи АА износ од 151.520,48 динара са законском затезном каматом, почев од 01.08.2005. године до исплате, тужиоцу ББ износ од 1.570.910,00 динара са законском затезном каматом почев од 01.08.2005. године па до исплате, тужиљи ВВ износ од 72.417,88 динара са законском затезном каматом почев од 01.08.2005. године до исплате, тужиоцу ГГ 72.417,88 динара са законском затезном каматом почев од 01.08.2005. године до исплате. Ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца ББ којим је тражио да се обавежу тужени да му на име изгубљене зараде у виду ренте солидарно исплате за период од 02.08.2004. до 28.02.2006. године износ од 129.988,00 динара са законском затезном каматом на износе ближе наведене у том ставу изреке, а почев од 01.03.2006. године месечно износ од 7.360,00 динара па убудуће док за то постоје законски услови или се ова одлука другом одлуком суда не измени и то доспеле рате одједном у року од 15 дана по правноснажности пресуде, а убудуће до 15. у месецу за текући месец, све са законском затезном каматом рачунајући исту од доспелости сваког појединачног оброка до исплате. Ставом трећим изреке одбијен је тужбени захтев тужиље АА у делу у коме је тражила да се обавежу тужени да јој солидарно исплате законску затезну камату на износ од 151.520,48 динара на дан 31.07.2005. године. Ставом четвртим изреке одбијен је приговор пресуђене ствари као неоснован. Ставом петим изреке су обавезани тужени да солидарно плате и то, тужиљи АА износ од 128.720,00 динара, ББ, ВВ и ГГ износ од 406.450,00 динара на име накнаде трошкова парничног поступка.

Пресудом Окружног суда у Београду Гж. 2014/07 од 18.04.2007. године, одбијане су као неосноване жалбе тужених и тужиоца ББ и потврђена наведена првостепена пресуда у ставу, један, два и пет изреке.

Против правноснажне пресуде донесене у другом степену тужени су благовремено изјавили ревизију због погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 399. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС, број 125/04), Врховни суд Србије је нашао да је ревизија изјављена против правноснажне пресуде у делу којим је усвојен тужбени захтев тужиоца ББ за накнаду нематеријалне штете, неоснована, док је у делу којим је одлучено о захтеву тужилаца АА, ВВ и ГГ, ревизија недозвољена.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, пресудом Првог општинског суда у Београду П. број 7622/89 од 14.09.1990. године обавезани су тужени "ГГ" из ДД, ДП "ЂЂ" Пословница "ЖЖ" из ЖЖ и ЕЕ, да овде тужиоцима, солидарно на име накнаде нематеријалне штете исплате износе ближе наведене у изреци те пресуде са припадајућом каматом и трошковима поступка. Пресуду Окружног суда у Београду, Гж. број 6461/92 од 30.03.1993. године, којом је потврђена ова пресуда, тужени су примили 08.10.1993. године и у париционом року који је истицао 23.10.1993. године нису исплатили досуђене износе. Тужиоци нису наплатили досуђене износе на име накнаде штете по наведеној пресуди, јер су у условима високе инфлације, извршеним деноминацијама динара, досуђени износи потпуно обезвређени. Вештачењем судског вештака финансијске струке извршена је ревалоризација досуђених, а обезвређених износа, и утврђени су износи који тужиоцима припадају на име инфлаторне штете, а који су ближе наведени у изреци првостепене пресуде. Тужба у овој правној ствари поднета је 01.11.1993. године.

Код тако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су правилно применили материјално право из одредбе члана 278. став 2. Закона о облигационим односима, по којој, ако је штета коју је поверилац претрпео због дужниковог задоцњења већа од износа који би добио на име затезне камате, он има право захтевати разлику до потпуне накнаде штете. Наиме, по правноснажној пресуди којом је тужиоцима досуђена накнада нематеријалне штете, тужени нису у париционом року добровољно извршили обавезу. Како је због инфлације број новчаних јединица на које је обавеза тужених гласила, обезвређен, у грађанско-правном односу странака повређено је начело једнаке вредности узајамних давања из члана 15. Закона о облигационим односима. У таквој ситуацији има места ревалоризму и накнади штете, па су неосновани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права из члана 287. став 2. ЗОО и наводи о преурањености захтева зато што су тужиоци уместо поступка принудног извршења одмах након истека периода за добровољно испуњење обавезе од стране тужених покренули парнични поступак.

Применом члана 405. став 2. ЗПП, Врховни суд је изоставио детаљније образложење пресуде, с обзиром да се ревизијом понављају жалбени разлози, а образлагањем пресуде не би се постигло ново тумачење права нити допринело уједначенијем тумачењу права.

На основу члана 405. став 2. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Одлучујући о дозвољености ревизије изјављене против наведене правноснажне пресуде, у делу којим је усвојен тужбени захтев тужилаца АА, ВВ и ГГ, Врховни суд Србије је на основу члана 401. став 2. тачка 5. ЗПП, нашао да је ревизија недозвољена, јер је изјављена против пресуде против које се по закону не може поднети.

Тужиоци су поднели тужбу у овој ствари дана 01.11.1993. године, а преиначили је поднесцима од 06.10.2005. године и од 28.03.2006. године.

Имајући у виду да се у имовинско-правним споровима дозвољеност ревизије цени према одредбама Закона о парничном поступку који је важио на дан преиначења тужбе, о ревизији ових тужилаца решавано је применом члана 394. став 2. Закона о парничном поступку, по којој ревизија није дозвољена у имовинско правним споровима кад се тужбени затхев односи на потраживање у новцу, на предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази 500.000,00 динара.

Како тужиоци нису јединствени супарничари, у смислу члана 204. ЗПП, а вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде у делу којим је одлучено о захтеву тужилаца АА, ВВ и ГГ, не прелази 500.000,00 динара, који износ је као гранична вредност и услов меродаван за оцену права на изјављивање ревизије, наведеном одредбом одређен, Врховни суд је на основу члана 404. ЗПП, одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа-судија

Предраг Трифуновић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Мирјана Војводић

РР