Пресудом Вишег суда у Београду Гж 25358/21 од 22.09.2022. године преиначена је првостепена пресуда тако што је одбијен захтев тужиље да се обавеже тужени да јој на име накнаде нематеријалне штете плати укупан износ од 105.000,00 динара све са законском затезном каматом од 27.04.2021. године, да јој на име накнаде материјалне штете исплати износ од 110.882,50 динара са законском затезном каматом од 20.05.2019. године па од исплате, износ од 1.750,00 динара са законском затезном каматом од 23.08.2013. године па до исплате и износ од 2.357,00 динара са законском затезном каматом од 23.08.2013. године па до исплате, те је обавезана тужиља да туженом накнади трошкове целог поступка у износу од 35.420,84 динара.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права с позивом на одредбу члана 404. ЗПП.

Одлучујући о дозвољености ревизије у смислу члана 404. став 2. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 10/23), у вези члана 92. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“ бр. 10/23) Врховни суд је оценио да су испуњени услови за одлучивање о ревизији тужиље као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. став 1. ЗПП ради уједначавања судске праксе због чега је одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући побијану пресуду у границама прописаним чланом 408. ЗПП Врховни суд је оценио да је ревизија тужиље основана.

У проведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, дана 19.08.2013. године догодила се саобраћајна незгода у којој су учествовала возило марке „...“, регистарских ознака ..., којим је управљала тужиља и возило марке „...“, регистарских ознака ..., којим је управљао ББ и које је у тренутку саобраћајне незгоде било осигурано код туженог као осигуравача. Саобраћајна незгода се догодила у раскрсници Улица Антифашистичке борбе и Милутина Миланковића. Возило осигураника туженог кретало се Улицом Антифашистичке борбе, коловозном траком која служи за кретање возила ка Улици Јурија Гагарина, при чему се возило кретало десном саобраћајном траком која служи за кретање возила право и у раскрсници је задржало правац свог кретања. Возило „...“, којим је управљала тужиља, непосредно пре судара кретало се коловозом Улице Милутина Миланковића, коловозном траком која служи за кретање возила из правца Улице Тошин бунар, при чему се возило кретало левом унутрашњом саобраћајном траком која служи за кретање возила право и у раскрсници је задржало правац свог кретања. Место судара се налазило у раскрсници Улица Милутина Миланковића и Антифашистичке борбе у траци којом се кретало возило „...“, а исто је одређено местом укрштања путање оба возила. Саобраћај на предметној раскрсници је регулисан светлосним саобраћајним знацима – семафорима који су у моменту незгоде исправно радили, тако да у моменту када је за правац кретања возила „...“ дозвољен пролаз (зелено светло) за правац кретања возила „...“ је забрањен пролаз (црвено светло) и обрнуто. Оценом налаза и мишљења судског вештака датог на основу расположивих материјалних трагова није било могуће утврдити у ком тренутку су возила ушла у раскрсницу, односно ко је од учесника ове незгоде ушао у раскрсницу на зелено, а ко на црвено светло. Приликом саобраћајне незгоде тужиља је задобила нагњечење оба колена са крвним подливима и огреботину изнад левог ручног зглоба која повреда представља лаку телесну повреду због чега је трпела бол и страх. Такође је тужиљино возило оштећено, која штета је економски неоправдана штета – тотална штета, а имала је и трошкове одвођења возила са лица места и услуга „Паркинг сервиса“.

При овако утврђеном чињеничном стању, а посебно имајући у виду налаз и мишљење судског вештака саобраћајне струке првостепени суд није могао да утврди кривицу ниједног од учесника за саобраћајну незгоду, због чега је првостепени суд закључио да учесници саобраћајне незгоде у смислу члана 178. став 2. и 3. Закона о обигационим односима за исту незгоду одговарају на равне делове. Сходно томе, полазећи од одредби чланива 940, 200, 201, 278. и 324. Закона о облигационим односима усвојио је тужбени захтев тужиље која је висину тужбеног захтева определила у погледу накнаде штете како нематеријалне тако и материјалне у висини од 50 % образлажући то одредбом члана 178. став 3. Закона о облигационим односима.

Другостепени суд није прихватио правну аргументацију првостепеног суда, налазећи да је пресуда донета на бази погрешне примене материјалног права члана 178. став 3. ЗОО јер се оваква ситуација не може подвести под примену цитиране одредбе пошто се разлози прописани одредбом члана 178. ЗОО односе на трећа лица, а не на учеснике који су управљајући моторним возилом проузроковали саобраћајну несрећу каква је предметна. Другостепени суд сматра да се власник моторног возила не сматра трећим лицем, због чега као учесник саобраћајне незгоде нема право на накнаду штете, па како у конкретној ситуацији није утврђена искључива кривица било ког од возача то је преиначена првостепена пресуда и одбијен тужбени захтев тужиље.

По оцени Врховног суда, правно становиште другостепеног суда засновано је на погрешној примени материјалног права.

Наиме, одредбом члана 178. Закона о облигационим односима прописана су правила одговорности у случају удеса изазваног моторним возилима у покрету тако да је ставом 1. прописано да у случају удеса изазваног моторним возилом у покрету који је проузрокован искључивом кривицом једног имаоца примењују се правила о одговорности по основу кривице, ставом 2. да ако постоји обострана кривица сваки ималац одговара за укупну штету коју су они претрпели сразмерно степену своје кривице, а ставом 3. да ако нема кривице ниједног имаоци одговарају на равне делове, ако разлози правичности не захтевају шта друго, док је ставом 4. прописано да за штету коју претрпе трећа лица имаоци моторних возила одговарају солидарно. Из ове законске одредбе произилази да се њоме регулише одговорност имаоца једног моторног возила у случају удеса са моторним возилом у покрету другог имаоца тако што се одговорност учесника саобраћајног удеса процењује према кривици, а за случај да се не може утврдити ко је од њих крив тада оба имаоца моторних возила у покрету који су учествовали у саобраћајној незгоди одговарају на равне делове. То значи да се правила из члана 178. став 2. и 3. ЗОО примењују у погледу одговорности за насталу штету из саобраћајне незгоде коју су изазвала моторна возила у покрету, што је у конкретном случај. Обзиром да су се оба возила кретала приликом контакта, али да се не може утврдити чија је кривица, односно шта је узрок незгоде то је правилно првостепени суд поступио када је оценио да у овом случају има основа за примену одредби члана 178. став 3. ЗОО и туженог као осигуравача обавезао да тужиљи накнади износ од 50 % од настале како нематеријалне тако и материјалне штете а како је то опредељно у парници.

На основу изложеног применом члана 416. став 1. ЗПП Врховни суд је преиначио другостепену пресуду тако што је одбио жалбу тужене и потврдио првостепену пресуду којом је тужбени захтев усвојен.

Тужиља је успела са ревизијом и сагласно члану 165. ЗПП досуђени су јој трошкови ревизијског поступка у траженом и опредељеном износу а на име састава ревизије, трошкова таксе за ревизију и таксу за одлуку о ревизији све сходно важећој Адвокатској и Таксеној тарифи.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић