Врховни суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији, у смислу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.72/2011...10/2023, у даљем тексту: ЗПП).

Правноснажном пресудом, утврђено је да је тужени стекао право јавне својине у 6/8 дела на кат.парц. .. КО Петроварадин, укупне површине 213м2 и кат.парц. .. КО Петроварадин, укупне површине 20м2, које се воде уписане код РГЗ СКН Нови Сад 3, у ЛН број .. и обавезан је тужени да тужиоцима према њиховим сувласничким уделима на наведеним кат.парцелам исплати накнаду у висини тржишне вредности непокретности, које нису формално експроприсане, већ су планским документом предвиђене за површину јавне намене- део регулације саобраћајнице и радњама туженог практично изузете из њихове државине, тако што се у природи користе као јавна површина – улица, па сходно одредбама Закона о јавној својини представљају добро у општој употреби у својини јединице локалне самоуправе на чијој територији се налазе. На тај начин без спроведеног управног поступка експропријације, тужиоци су лишени права својине на непокретностима, због чега је тужени у обавези да им исплати новчану накнаду као посебан вид заштите права на имовину, сходно члану 1. Протокола бр. 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода и члану 58. Устава Републике Србије.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, чињенице утврђене у поступку и начин пресуђења, Врховни суд је оценио да је другостепена одлука у складу са праксом ревизијског суда и правним ставовима израженим у одлукама Врховног суда, у којима је одлучивано о истоветним захтевима тужилаца, са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом, због чега нема места одлучивању о посебној ревизији ради новог тумачења права, нити постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана.

Из наведених разлога, Врховни суд је на основу члана 404. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке овог решења.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5., у вези члана 403. став 3. ЗПП, Врховни суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Према члану 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима, ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је 27.06.2023. године. Тужиоци се у спору налазе у положају формалних супарничара из члана 205. ЗПП, због чега се вредност предмета спора, меродавна за оцену дозвољености ревизије, одређује према вредности предмета спора односно главног захтева сваког од тужилаца засебно. Вредност предмета спора је 621.620,70 динара.

Како у конкретном случају вредност предмета спора побијеног дела правноснажне пресуде у односу на сваког од тужилаца не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, то ревизија туженог није дозвољена, у смислу члана 403. став 3. ЗПП.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа- судија

Бранка Дражић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић