Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж2 179/16 од 21.04.2016. године, одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена пресуда Основног суда у Врању П2 298/14 од 20.11.2015. године у ставу првом и петом изреке. Укинута је првостепена пресуда у ставу другом, трећем, четвртом и шестом изреке и у том делу предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење (очито је укинута првостепена одлука и у делу којим је одлучено о трошковима спора иако то у изреци другостепене одлуке није наведено).

Против правноснажне другостепене пресуде, тужени је благовремено изјавио ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. ЗПП (''Службени гласник РС'' 72/11 и 55/14), Врховни касациони суд је нашао да ревизија туженог није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју овај суд пази по службеној дужности, нити повреде поступка на које тужени указује у ревизији.

Према утврђеном чињеничном стању, тужени је са ББ закључио брак 2006. године, с тим што је тужени рођен ... године, а ББ ... године. Тужени је завршио средњу техничку школу и у сталном је радном односу у фирми ДД у ... где остварује зараду од 23.000,00 динара месечно. У браку су им рођена деца и то ВВ ... године и ГГ ... године. По закључењу брака живели су у кући родитеља туженог. ББ се није слагала са свекром и свекрвом јер су је често вређали, а супруг АА је није узимао у заштиту. Током трајања брачне заједнице од стране супруга је трпела психичко а и физичко насиље и томе су присуствовала деца која су покушавала да мајку заштите. АА је забрањивао ББ да одлази код своје мајке, проверавао је њен мобилни телефон, забрањивао да са децом шета у град, повремено је закључавао а и често тукао. АА је понекад тукао и децу када су хтела да гледају цртани филм.

Полазећи од напред утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су нашли да у поступању туженог постоји насиље у породици те су то утврдили, првостепени суд је одредио више мера заштите од насиља у породици, а другостепени суд је у поступку по жалби задржао само ону меру која није у супротности са другом одлуком суда у поступку развода брака између ББ и АА.

Код напред утврђеног чињеничног стања, које се ревизијом не може побијати, правилно су закључили нижестепени судови да су испуњени услови из чл. 197. и 198. Породичног закона да се утврди постојање насиља у породици и да се према туженом, који је насиље извршио, одреди мера заштите од насиља која није у супротности са неправноснажном пресудом суда у поступку развода брака. Не стоји тврдња изнета у ревизији да је одлука суда заснована искључиво на мишљењу органа старатељства који се у овој парници јавља и као тужилац јер је пресуда заснована и на другим изведеним доказима – исказима саслушаних сведока, извештајима МУП-а који потврђују да је ББ више пута пријављивала постојање насиља и слично. При свему томе ни закључци органа старатељства, који се по члану 12. став 1. Породичног закона бави пословима заштите породице, у оваквим споровима се не смеју занемарити, а они недвосмислено указују на то да је тужени насиље у породици извршио због чега је орган старатељства у неколико наврата закључивао да је ради заштите од насиља у породици нужно да се покрене одговарајући поступак. Породично насиље, па и када се оно не испољава у драстичнијем виду и када због њега нису наступиле озбиљне последице, као што је овде случај, не сме се толерисати.

С обзиром да се ни осталим наводима из ревизије, који су углавно усмерени на побијање утврђеног чињеничног стања, не доводи у сумњу правилност нижестепених одлука то је и одлучено као у изреци, на основу члана 414. став 1. ЗПП.

Председник већа судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић