Решењем Р3 4/20 од 05.11.2020. године Апелациони суд у Новом Саду предложио је Врховном касационом суду одлучивање о ревизији туженог применом члана 395. ЗПП, ради уједначавања судске праксе, разматрања конкретног правног питања и новог тумачења права.

Против наведене пресуде донете у другом степену, тужени је, позивајући се на одредбу члана 395. (погрешно означено као члан 404. ЗПП) Закона о парничном поступку - ЗПП ("Службени гласник РС", бр. 125/04 и 111/09) у вези са чланом 506 став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11...18/20), благовремено изјавио ревизију, због погрешне примене материјалног права.

Према одредби члана 395. ЗПП ревизија је изузетно дозвољена и против другостепене пресуде, која се не би могла побијати ревизијом по одредбама члана 394. овог закона, кад је по оцени апелационог суда о допуштености ове ревизије, потребно да се размотре правна питања од општег интереса, уједначи судска пракса или кад је потребно ново тумачење права.

Побијаном правноснажном пресудом делимично је усвојен тужбени захтев и утврђено да су странке извршиле пренов у смислу члана 348. и 349. ЗОО, да су странке уредиле свој однос тако што ће међусобно извршити радове, чиме се угасио постојећи облигациони однос и настао нови, према коме је тужилац имао обавезу да на кући туженог извреде грађевинске радове, уз исплату туженом износа од 2.000 евра на име разлике између његовог дуга према туженом и разлике у вредности изведених радова, а уз обавезу туженог да тужиоцу изведе аутолимарске радове на тужиочевом аутомобилу.

Код правилног става другостепеног суда о пренову обавезе, нема потребе за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачење права, што значи да нису испуњени услови из члана 395. ЗПП, на основу чега је одлучено као у ставу првом изреке.

Врховни касациони суд је испитујући дозвољеност ревизије у границама својих овлашћења, на основу одредбе члана 401. став 2. тачка 5. а у вези члана 404. ЗПП, утврдио да ревизија туженог није дозвољена.

Тужба је поднета 25.07.2006. године, а вредност предмета спора побијаног дела је износ од 2.637,42 евра у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе (1 евро = 83,400 динара).

Одредбом члана 394. став 2. ЗПП, је прописано, да, ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на утврђење права својине на непокретностима, потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 100.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Одредбом члана 23. став 3. Закона о изменама и допунама ЗПП („Службени гласник РС“, бр.55/14, који се примењује од 31.05.2014. године), је прописано, да је ревизија дозвољена у свим поступцима у којима вредност предмета спора побијаног дела прелази динарску противвредност од 40.000 евра, односно 100.000 евра у привредним споровима, по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, а који нису правноснажно решени до дана ступања на снагу овог закона.

Како вредност предмета спора побијане правноснажне пресуде не прелази меродавну вредност за оцену дозвољености ревизије у износу од 40.000 евра, то ревизија туженог није дозвољена на основу цитираних одредби члана 394. став 2. ЗПП и члана 23. став 3. Закона о изменама и допунама ЗПП.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу одредби члана 395. и 404. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Божидар Вујичић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић