Против наведене пресуде донете у другом степену тужилац је благовремено изјавио ревизију, због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној, применом члана 404. Закона о парничном поступку.

Врховни касациони суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији тужиоца, у смислу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/2011, 49/2013-УС, 74/2013- УС, 55/2014, 87/2018, 18/2020, у даљем тексту: ЗПП).

Правноснажном пресудом, применом члана 294. став 1. тачка 7, у вези члана 74. став 1. ЗПП, одбачена је тужба у односу на туженог ДД, због недостатка страначке способности на страни овог лица, преминулог пре подношења тужбе у овој правној ствари. Тужбени захтев односу на остале тужене је одбијен, као неоснован, у смислу члана 211. ЗПП, услед непотпуне пасивне легитимације, јер у тужби за утврђење права својине на непокретности на страни тужених нису обухваћена сва лица која су у јавним књигама уписана као сувласници спорне непокретности. Ово због тога што се због природе правног односа спор може решити само на једнак начин према свим супарничарима према којима би донета пресуда о утврђењу права својине на непокретности имала дејство.

Врховни касациони суд је размотрио правне разлоге на којима је заснована побијана пресуда и наводе изнете у ревизији тужиоца, па је установио да у овој парници нема услова за примену института изузетне дозвољености ревизије.

Примена овог института је резервисана за питања из домена примене материјалног права. У ревизији тужиоца се указује на питање пасивне легитимације у поступку оцене о дозвољености и уредности тужбе, што нису разлози за посебну ревизију чија је дозвољеност условљена испуњењем услова прописаних у члану 404. став 1. ЗПП.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији тужиоца ради разматрања правног питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе или новог тумачења права, због чега је применом члана 404. ЗПП, одлучио као у ставу првом изреке овог решења.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5., у вези чл. 420. и 403. став 3. ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 420. став 1. ЗПП, прописано је да странке могу да изјаве ревизију и против решења другостепеног суда којим је поступак правноснажно окончан. Ставом 2. истог члана, прописано је да ревизија против решења из става 1. овог члана није дозвољена у споровима у којима не би била дозвољена ревизија против правноснажне пресуде.

Према члану 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима, ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је 25.07.2016. године, у којој је као вредност предмета спора означен износ од 50.000,00 динара. На дан подношења тужбе 1 евро је, према средњем курсу НБС, износио 123,5092 динара, па вредност предмета спора побијаног дела представља динарску противвредност 404,83 евра. Првостепена пресуда којом је одлучено о тужбеном захтеву донета је 21.01.2019. године, а другостепена пресуда донета је 09.05.2019. године.

Како се у конкретном случају ради о спору у коме вредност предмета спора не прелази динарску противвредност од 40.000,00 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то ревизија тужиоца није дозвољена, у смислу члана 420. и 403. став 3. ЗПП.

Из наведених разлога, применом члана 413. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Весна Субић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић