Пресудом Апелационог суда у Београду Гж2 399/15 од 22.07.2015. године, жалба туженог је одбијена као неоснована и потврђена првостепена пресуда у ставу другом, трећем, шестом, седмом, осмом, деветом, једанаестом, тринаестом и четрнаестом изреке.

Против правноснажне пресуде донесене у другом степену, тужени је изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану одлуку, применом члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 и 55/14), па је нашао да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а у поступку пред другостепеним судом није дошло до пропуста у примени или до погрешне примене које од одредаба овог закона, па нема ни повреде из става 1. овог члана, на коју се ревизијом указује.

Према чињеничном стању на коме је заснована побијана одлука, парничне странке су закључиле брак 01.09.2002. године, у коме је рођено двоје малолетне деце и то М.2, 16.06.2004. године и М.3, 13.12.2007. године. Међутим, због озбиљно и трајно поремећених односа међу парничним странкама, као и због физичког сукоба до кога је дошло 06.09.2012. године, тужиља је са малолетном децом трајно напустила заједницу живота са туженим. Оценом извештаја органа старатељства Градског центра за социјални рад у Београду, Одељење З., судови су утврдили да је најбољи интерес малолетне деце да се вршење родитељског права повери тужиљи, која се од престанка фактичке заједнице живота парничних странака самостално и непосредно старала о деци, а која препознаје и на адекватан начин задовољава узрасне и развојне потребе малолетне деце, која су адаптирана на раздвојени живот родитеља и на боравак у домаћинству мајке. Судови су утврдили да тужиља са малолетном децом живи у дуплекс стану који је власништво А.М., мајке туженог, с тим што тужиља са децом живи на петом, а тужени на четвртом спрату истог стамбеног објекта, при чему станови имају одвојене улазе, а простори између станова нису повезани са унутрашње стране. Тужиља је запослена, остварује приход од око 68.000,00 динара месечно, нема других извора прихода и нема обавезу издржавања других лица осим малолетне деце. Тужени је такође запослен и остварује зараду у висини од око 65.000,00 динара месечно, а такође нема других прихода и нема обавезу издржавања других лица осим малолетне деце. Утврђено је да станови у објектима у којима живе парничне странке имају заједнички струјомер и трошкове струје плаћа тужени. Малолетни М.2 има …, похађа … разред основне школе, свира клавир, иде на фолклор и игра шах, а малолетни М.3, има … година, иде у предшколско, за које се месечно плаћа 3.000,00 динара. Поред уобичајених потреба за исхраном, одећом, обућом и школским прибором, деца немају других потреба, тако да је за издржавање малолетног М.2 месечно потребан износ од 20.000,00 динара, а за малолетног М.3 15.000,00 динара месечно.

Судови су утврдили и да је током трајања заједнице живота парничних странака, тужени вршио психичко и физичко насиље над тужиљом – вређањем, претњама, омаловажавањем, праћењем и фотографисањем тужиље са пријатељима, а више пута и ударањем шаком по глави и другим деловима тела, гађањем предметима, гурањем. Сукоби парничних странака кулминирали су 06.09.2012. године, када је тужени, после краће свађе, у присуству сведока М.Р., више пута ударио тужиљу у пределу главе, по грудима, рукама, ногама, на који начин јој је нанео повреду у виду крвних подлива, када је дошло и до фактичког прекида брачне заједнице парничних странака. Утврђено је и да је тужени, и након доношења решења о привременој мери у овом поступку, прекршио одређену привремену меру и узнемиравао тужиљу 04.02.2013. године, тако што је ушао у стан у коме тужиља живи и покушао да је удари.

Имајући у виду напред утврђено чињенично стање, Врховни касациони суд налази да су нижестепени судови, након адекватне оцене мишљења органа старатељства, правилно применили материјално право из члана 67. и 77. у вези члана 6. и 266. Породичног закона („Службени гласник РС“ број 18/05), када су тужиљи, као мајци, поверили самостално вршење родитељског права над оба малолетног детета, налазећи да је то њихов најбољи интерес, јер тужиља препознаје развојне потребе и проблеме деце која већ живе са њом, прихвата их и реализује на адекватан начин и спремна је да њиховом васпитању и образовању посвети нарочиту пажњу, при чему су деца већ прилагођена на живот са мајком.

Начин одржавања личних односа деце са оцем, као родитељем са којим деца не живе, уређен је уз правилну примену члана 272. став 2. истог закона. Родитељско право јесте лично право родитеља, али се врши искључиво у најбољем интересу детета, па Врховни касациони суд налази да су судови, приликом одлучивања о поверавању и уређењу личних односа малолетне деце са оцем, побијаном одлуком адекватно ценили да сва права и дужности које има родитељ коме су деца поверена, не сме да лишава родитељског права другог родитеља са којим деца не живе.

Побијаном одлуком исправно су оцењене и све релевантне околности предвиђене чланом 160. став 1. и 2. Породичног закона, које су од утицаја на одлуку о висини издржавања малолетне деце и то потребе деце према њиховом узрасту, као и могућностима туженог, утврђене у складу са чланом 160. став 3. истог Закона, имајући у виду његова примања и могућности за стицање прихода, али и уз оцену осталих околности које су од утицаја, посебно да тужени нема законску обавезу издржавања према другим лицима. Преко висине доприноса за које је тужени обавезан да учествује у издржавању малолетне деце, а до висине утврђених потреба оба детета, доприносиће тужиља, као мајка и то како у материјалним средствима, тако и радом са децом који се огледа у издржавању, чувању, подизању, васпитавању, образовању и заступању других интереса деце, у мери у којој је то потребно ради заштите њихове личности, права и интереса. Имајући ово у виду, Врховни касациони суд налази да је побијаном одлуком правилно утврђена и висина обавезе туженог, као обвезника издржавања.

Нижестепени судови су утврдили да је тужени вређао, ударао, понижавао и омаловажавао тужиљу, сада бившу супругу, чиме је над њом вршио физичко, психичко и вербално насиље, а циљ оваквог понашања је угрожавање душевног здравља и спокојства тужиље, као и њеног телесног интегритета, па су судови правилном применом одредбе члана 10. и 197. Породичног закона, утврдили да овако понашање представља вршење насиља у породици над тужиљом, од стране туженог.

Имајући ово у виду, Врховни касациони суд налази да је изречена мера заштите од насиља у породици – забрана туженом да на било који начин узнемирава тужиљу, уз налог да се уздржи од сваког дрског, злонамерног и безобзирног понашања, којим угрожава телесни интегритет, душевно здравље и спокојство тужиље, изречена уз правилну примену одредбе члана 198. став 2. тачка 5. Породичног закона, с обзиром да представља адекватну меру заштите од насиља према утврђеној врсти и обиму насиља. На овај начин остварује се и сврха изречене мере, односно спречавање и престанак описаног понашања туженог које представља насиље.

Имајући у виду да су судови утврдили да је најбољи интерес малолетне деце да буду поверена на самостално вршење родитељског права тужиљи, као мајци, то је правилно одбијен противтужбени захтев којим је тужени тражио да се малолетна деца повере њему на самостално вршење родитељског права, уз обавезу тужиље да доприноси издржавању малолетне деце и уз предлог за уређење начина виђања деце са мајком.

Тужени ни на који начин није доказао да боравак И.О. у стану у коме живи тужиља са децом (у коме не живи и тужени), представља било који вид насиља у породици, па Врховни касациони суд налази да није ни било места усвајању предложене мере заштите од насиља забраном тужиљи да у просторије стана у коме живи доводи и прима на смештај И.О.. То значи да је ову меру туженог суд био у обавези да одбије, док је побијаном одлуком предложена мера одбачена, али с обзиром да су правне последице одбацивања и одбијања предложене мере заштите од насиља исте, то Врховни касациони суд налази да то не утиче на законитост одлуке у овом делу, а што и супротне наводе ревизије чини неоснованим.

Наводима ревизије којима се оспорава утврђено чињенично стање, не доводи се у сумњу заштита најбољих интереса малолетне деце, па приликом одлучивања, Врховни касациони суд ове наводе није ни ценио, с обзиром да се ревизија из ових разлога не може изјавити (члан 407. став 2. ЗПП).

На основу изнетог, применом члана 414. став 1. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Весна Поповић,с.р.