.jpg "Sudska praksa")
Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев 25437/2024
12.02.2025. година
Београд
Врховни суд, у већу састављеном од судија: Мирјане Андријашевић, председника већа, Иване Рађеновић, Владиславе Милићевић, Марине Милановић и Весне Мастиловић, чланова већа, у парници тужиоца AA из ..., чији је пуномоћник Ђорђе Бендић, адвокат из ..., против туженог ЈКП „Услуга“ Прибој, ради накнаде штете, одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж 953/24 од 16.04.2024. године, у седници одржаној 12.02.2025. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж 953/24 од 16.04.2024. године, као о изузетно дозвољеној.
ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж 953/24 од 16.04.2024. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Прибоју П 381/2022 од 23.02.2024. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тужилац тражио да суд обавеже туженог да му на име неостварене зараде за време неспособности за рад у трајању од шест месеци исплати износ од 192.000,00 динара, за душевне болове због умањења животних активности износ од 1.500.000,00 динара, за претрпљене физичке болове износ од 500.000,00 динара, за претрпљени страх због задобијених повреда износ од 500.000,00 динара и за душевне болове због наружености износ од 300.000,00 динара, све са законском затезном каматом од дана пресуђења 23.02.2024. године до исплате. Ставом другим изреке, обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 31.880,00 динара.
Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж 953/24 од 16.04.2024. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена првостепена пресуда. Ставом другим изреке, одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова другостепеног поступка.
Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној применом члана 404. Закона о парничном поступку.
Одлучујући о дозвољености ревизије на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 и 10/23), Врховни суд је нашао да нису испуњени услови из става 1. овог члана да би се прихватило одлучивање о ревизији тужиоца као о изузетно дозвољеној, јер у овом спору није потребно да се размотре правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, нити је потребно уједначавање судске праксе као ни ново тумачење права.
Наиме, предмет тражене правне заштите је накнада материјалне и нематеријалне штете коју је тужилац претрпео због повређивања на раду. Тужилац тражи накнаду штете од туженог као послодавца. О овом праву тужиоца нижестепени судови су одлучили применом члана 177. став 2. Закона о облигационим односима и одбили тужбени захтев, налазећи да је тужилац као оштећени искључиво одговоран за своје повређивање, односно да је штета настала искључиво његовом непажњом, а да нема одговорности туженог ни као послодавца, ни као имаоца опасне ствари или вршиоца опасне делатности. Овакав чињенично-правни закључак првостепеног суда (који је прихватио и другостепени суд) зависи од утврђењених чињеница у овом случају, а правилност утврђеног чињеничног стања није разлог да се дозволи одлучивање о посебној ревизији.
Имајући у виду да се у конкретном случају ради о парници ради накнади штете у којима одлука о основаности тужбеног захтева и примена материјалног права зависе управо од утврђеног чињеничног стања, то Врховни суд налази да нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП, због чега је применом члана 404. став 2. истог закона одлучио као у ставу првом изреке.
Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. у вези члана 403. став 3. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.
Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.
Тужба ради накнаде штете поднета је 28.10.2019. године и вредност предмета спора је 2.992.000,00 динара, што је динарска противвредност 25.464 евра на дан подношења тужбе.
Имајући у виду да се ради о имовинскоправном спору који се односи на новчано потраживање које не прелази наведени новчани цензус за дозвољеност ревизије, то је Врховни суд нашао да ревизија тужиоца није дозвољена, применом одредбе члана 403. став 3. ЗПП.
На основу наведеног, Врховни суд је применом члана 413. ЗПП, одлучио као у ставу другом изреке.
Председник већа - судија
Мирјана Андријашевић, с.р.
За тачност отправка
Заменик управитеља писарнице
Миланка Ранковић
