Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Бисерке Живановић, председника већа, Споменке Зарић, Зоране Делибашић, Бранислава Босиљковића и Божидара Вујичића, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Споменка Мишчевић, адвокат из ..., против тужене „ББ Bank ...“ ad ..., чији је пуномоћник Тамара Симић, адвокат из ..., ради утврђења и стицања без основа, одлучујући о ревизији тужене, изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж 739/19 од 21.02.2019. године, на седници одржаној 19.07.2019. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужене, изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж 739/19 од 21.02.2019. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија тужене изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж 739/19 од 21.02.2019. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог основног суда у Београду П 1346/18 од 23.11.2018. године, ставом првим изреке, утврђено је да су ништаве одредбе члана 4. став 4. тачка 1., став 4. тачка 2. и став 4. тачка 3. Уговора о кредиту за куповину непокретности ../09 од 07.09.2009. године закључен између тужене и тужиље, као корисника. Ставом другим изреке, обавезана је тужена да на име стицања без основа тужиљи исплати износ од 130 евра у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате, са законском затетном каматом почев од 07.09.2009. године до исплате. Ставом трећим изреке, обавезана је тужена да тужиљи накнади трошкове поступка од 18.500,00 динара.

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж 739/19 од 21.02.2019. године, ставом првим изреке, одбијена је, као неоснована, жалба тужене и потврђена првостепена пресуда. Ставом другим изреке, одбијен је захтев тужене за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена је благовремено изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права, с тим што је предложила да се ревизија сматра изузетно дозвољеном, на основу члана 404. Закона о парничном поступку.

Применом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.72/11 и 55/14), посебна ревизија се може изјавити због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда, потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права. Према ставу 2. истог члана, испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије Врховни касациони суд цени у већу од пет судија.

Правноснажном пресудом одлучено је о утврђењу ништавости одредбе уговора о кредиту која регулише накнаду трошкова обраде кредитног захтева и исплати, којом је утврђено да је тужбени захтев основан. О овом праву тужиље, судови су одлучили уз примену материјалног права које је у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке Врховног касационог суда, у којима је одлучивано о истоветним захтевима тужилаца, са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом, а ревизијом се неосновано указује на другачије одлуке Апелационог суда, јер постојање другачије одлуке не указује нужно и на другачији правни став, јер правилна примена права у споровима са захтевом као у конкретном случају, зависи од утврђеног чињеничног стања, због чега не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

Сходно изнетом, Врховни касациони суд налази да у конкретном случају нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужене, као изузетно дозвољеној, применом члана 404. став 1. ЗПП, на основу чега је и одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије применом чл. 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11 ... 55/14), Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Наиме, одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Предмет тужбеног захтева је утврђење и исплата, тужба је поднета 20.03.2018. године. Вредност предмета спора означена у тужби, што је и вредност побијаног дела, је 15.000,00 динара.

Имајући у виду да се ради о имовинско-правном спору у коме побијана вредност предмета спора очигледно не прелази динарску противвредност 40.000 евра према средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то је Врховни касациони суд нашао да је ревизија недозвољена.

На основу члана 413. ЗПП, у вези члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Бисерка Живановић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић