Врховни касациони суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији тужиоца, у смислу члана 404. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/2011, 49/2013-УС, 74/2013- УС, 55/2014, 87/2018,18/2020, у даљем тексту: ЗПП).

Правноснажном пресудом одбијен је, као неоснован, тужбени захтев за исплату законске затезне камате (као главног дуга) на износ трошкова парничног поступка који су тужиоцу досуђени правноснажном пресудом Првог основног суда у Београду П 23008/10 од 07.06.2010. године, у износу обрачунатом за период од 09.10.2011. године, као дана истека париционог рока за добровољно испуњење обавезе до 26.10.2011. године, када је у извршном поступку тужилац наплатио трошкове парничног поступка. Ово због тога што захтев за исплату законске затезне камате на трошкове парничног поступка није постављен у парници у којој су ти трошкови настали, па не може бити предмет главног захтева посебне парнице.

У таквом случају, нема услова за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, а ради разматрања правног питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, нити је потебно ново тумачење права. Тужилац у ревизији указује на постојање супротних правноснажних пресуда у истој или сличној чињеничноправној ситуацији, али по оцени Врховног касационог суда нема потребе да се у конкретном спору уједначава судска пракса, јер одлучивање побијаном пресудом није у супротности са становиштем Врховног касационог суда (израженим у одлуци Рев 1377/16 од 27.10.2016. године и др.) да је, према члану 159. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“, бр.125/04, 111/09), важећем у време доношења пресуде Првог основног суда у Београду П 23008/10 од 07.06.2010. године, као и према одредби члана 163. сада важећег Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/2011, 49/2013-УС, 74/2013- УС, 55/2014, 87/2018, 18/2020) парнична странка дужна да опредељен захтев по врсти и висини трошкова постави најкасније на последњем рочишту за главну расправу у поступку пред првостепеним судом., да је обавеза накнаде парничних трошкова новчана обавеза, па да поверилац (странка која је успела у спору) има право да на досуђени износ трошкова, у смислу члана 277. Закона о облигационим односима, потражује и законску затезну камату, али да се о праву повериоца на законску затезну камату одлучује у парничном поступку у коме се ти трошкови досуђују, а не у посебном поступку, те да уколико странка истовремено са захтевом за накнаду трошкова поступка не постави и захтев за исплату законске затезне камате на трошкове поступка, законска затезна камата на досуђени износ трошкова не може бити предемт главног захтева у посебној парници.

Из наведених разлога, применом члана 404. ЗПП одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије на основу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП у вези члана 479. став 6. ЗПП, Врховни касациони суд је оценио да ревизија није дозвољена.

Чланом 468. став 1. ЗПП, прописано је да су спорови мале вредности спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Чланом 479. став 6. ЗПП, прописано је да у поступцима у споровима мале вредности против одлуке другостепеног суда ревизија није дозвољена.

Тужба у овој правној ствари поднета је 15.12.2011. године, са захтевом за исплату износа од 9.830,97. динара. Поднеском од 27.02.2017. године тужбени захтев је смањен на износ од 260,40 динара, о којем је одлучено првостепеном пресудом донетом 23.03.2017. године. Другостепена пресуда донета је 24.07.2019. године.

Како се у конкретном случају ради о спору мале вредности у коме вредност побијаног дела очигледно не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, ревизија тужииоца није дозвољена применом члана 479. став 6. ЗПП.

У споровима мале вредности дозвољеност ревизије се не цени према одредби члана 13. став 1. тач. 2. и 3. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“, број 55/14), односно новелираној одредби члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП, па преиначење првостепене пресуде од стране другостепеног суда није од утицаја на дозвољеност изјављене ревизије.

На основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Божидар Вујичић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић