
Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев 2705/2025
09.04.2025. година
Београд
Врховни суд, у већу састављеном од судија: Драгане Маринковић, председника већа, Зорице Булајић, Ирене Вуковић, Јелице Бојанић Керкез и Радославе Мађаров, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Миодраг Јанковић, адвокат из ..., против тужене Републикe Србијe, Високи савет судства, Привредни суд у Београду, чији је законски заступник Државно правобранилаштво, Београд, ради накнаде штете, одлучујући о ревизији тужене изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду Гжрр1 569/23 од 12.09.2024. године, у седници одржаној 09.04.2025. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужене изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду Гжрр1 569/23 од 12.09.2024. године, као изузетно дозвољеној.
ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија тужене изјављена против пресуде Вишег суда у Београду Гжрр1 569/23 од 12.09.2024. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Првог основног суда у Београду Прр1 346/22 од 08.06.2023. године, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиље па је обавезана тужена да тужиљи исплати на име накнаде материјалне штете због повреде права на суђење у разумном року износ од 1.254,16 динара са законском затезном каматом од 21.07.2022. године до исплате. Ставом другим изреке, одбијен је, као неоснован тужбени захтев у делу у којем је тражено да се обавеже тужена да јој на износ од 1.254,16 динара исплати законску затезну камату за почев од 04.01.2002. до 20.07.2022. године. Ставом трећим изреке, обавезана је тужена да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 35.000,00 динара са законском затезном каматом почев од дана извршности пресуде до коначне исплате.
Пресудом Вишег суда у Београду Гжрр1 569/23 од 12.09.2024. године, ставом првим изреке, одбијене су, као неосноване жалбе тужиље и тужене и првостепена пресуда потврђена у ставу првом и другом изреке. Ставом другим изреке, преиначено је решење о трошковима парничног поступка из става трећег изреке првостепене пресуде, па је обавезана тужена да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 54.000,00 динара са законском затезном каматом почев од дана извршности до коначне исплате. Ставом трећим изреке, одбијени су захтеви тужиље и тужене за накнаду трошкова другостепеног поступка.
Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена је изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној применом члана 404. ЗПП.
Према члану 404. ЗПП (,,Службени гласник РС“ број 72/11, 49/2013-УС, 74/2013-УС, 55/14, 87/18 и 18/20), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности посебне ревизије одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.
Правноснажном пресудом одлучено је о накнади имовинске штете која је тужиљи изазвана повредом права на суђење у разумном року, којом је утврђено да је тужбени захтев делимично основан, а тужена обавезана да наведену накнаду плати (на име главног дуга и припадајуће камате на главни дуг). О овом праву тужиље нижестепени судови су одлучили уз примену материјалног права које је у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке Врховног суда у којима је одлучивано о истоветним захтевима тужилаца, са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом. Побијана одлука је заснована на примени одговарајућих одредаба материјалног права и у складу је са Закључком усвојеним на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда Спп 6/2016 од 02.11.2018. године, према којем Република Србија одговара за материјалну штету насталу због потпуног или делимичног неизвршења правноснажних и извршних судских одлука, односно у стечају утврђених потраживања запослених из радног односа која су без њихове кривице остала неизвршена и у поступку стечаја вођеном над стечајним дужником са већинским друштвеним или државним капиталом, уз услов да је претходно утврђена повреда права на суђење у разумном року. Према допуњеном Закључку усвојеном на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 27.09.2019. године (којим је допуњен наведени Закључак) у погледу извршних дужника физичких и правних лица који не спадају у наведену категорију, нужно је утврђивати узрочно-последичну везу између повреде права на суђење у разумном року и неисплаћеног потраживања, те утврђивати да је управо искључиви разлог немогућности наплате тих потраживања неадекватно поступање суда.
Имајући у виду да је у конкретном случају утврђено да се ради о стечајном дужнику са већинским друштвеним или државним капиталом, као и да је тужиља доказала да су у питању ненаплаћена потраживања из радног односа настала у време када је предузеће било са већинским друштвеним или државним капиталом, одлучено је у складу са наведеним ставом Врховног касационог суда о одговорности Републике Србије. Поред тога, битне повреде одредаба парничног поступка не представљају дозвољен ревизијски разлог. Указивање у ревизији на другачије одлуке Апелационог суда, не указује нужно и на другачији правни став изражен у тим одлукама, јер одлука о основаност захтева у овој врсти спорова зависи од утврђеног чињеничног стања у сваком конкретном случају.
Из изнетих разлога, одлучено је као у ставу првом изреке.
Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.
Одредбом члана 468. став 1. ЗПП прописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.
Одредбом члана 479. став 6. Закона о парничном поступку прописано је да против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредности ревизија није дозвољена.
У овој правној ствари тужба је поднета 21.07.2022. године, вредност предмета спора 1.254,16 динара. Како се у конкретном случају ради о спору мале вредности у којем вредност предмета спора не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, ревизија тужене није дозвољена применом члана 479. став 6. Закона о парничном поступку.
На основу члана 413. Закона о парничном поступку одлучено је као у ставу другом изреке решења.
Председник већа – судија
Драгана Маринковић, с.р.
За тачност отправка
Заменик управитеља писарнице
Миланка Ранковић