Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 3545/18 од 17.01.2019. године, ставом првим изреке, делимично су усвојене и делимично одбијене жалбе тужиоца и тужених а пресуда Основног суда у Шапцу П 1317/12 од 27.04.2018. године преиначена у првом ставу изреке, тако што је обавезан тужени ББ да тужиоцу АА исплати износ од 5.000 евра са каматом по стопи Европске централне банке почев од 09.07.2002. године до 24.12.2012. године а од 25.12.2012. године до исплате са каматом према Закону о затезној камати све у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан уплате и тужени ВВ обавезан да тужиоцу АА исплати износ од 4.100 евра са каматом по стопи Европске централне банке почев од 09.07.2002. године до 24.12.2012. године а од 25.12.2012. године до исплате са каматом према Закону о затезној камати све у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, у року од 15 дана од пријема преписа пресуде под претњом принудног извршења. Ставом другим изреке, побијана пресуда је потврђена у четвртом ставу изреке којим је одлучено о исплати удвојене капаре и у петом ставу изреке којим је одлучено о захтеву за накнаду материјалне штете, а укинута је у делу одлуке у ставу трећем изреке о дугу за извршене радове и у делу одлуке о трошковима поступка, и у том делу предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, дела одлуке садржане у првом ставу изреке који се односи на туженог ВВ, овај тужени је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права. Предложио је да се о ревизији одлучује на основу члана 404. Закона о парничном поступку, ради разматрања правних питања од општег интереса и у интересу равноправности грађана, уједначавања судске праксе и новог тумачења права.

Према члану 404. став 1. Закона о парничном поступку (ЗПП), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако Врховни касациони суд оцени да је потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначити судску праксу или дати ново тумачење права (посебна ревизија).

По оцени Врховног касационог суда, у овом спору нема правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана које би требало размотрити. Уз ревизију нису приложене одлуке судова којима је на другачији начин одлучивано у истим или битно истоветним чињенично-правним споровима, због чега нема потребе за одлучивањем ни ради уједначавања судске праксе. Иначе, побијана пресуда не одступа од судске праксе о ништавости предуговора о купопродаји непокретности који није закључен у форми прописаној Законом за уговор о купопродаји непокретности, и да је зато уговорна страна која је по таквом предуговору примила новац на име дела продајне цене или капаре дужна да га врати. Коначно, не постоји ни потреба за новим тумачењем права, у смислу навода ревизије да је тужилац могао и морао захтевати од суда да се туженом наложи закључење главног уговора (члан 45. став 4. Закона о облигационим односима). Ништав уговор о купопродаји због недостатка форме не производи правно дејство и не ствара права и обавезе за уговараче, па ни право и обавезу закључења главног уговора.

Из наведених разлога, одлучено је као у првом ставу изреке.

Ревизија туженог ВВ није дозвољена по одредби члана 403. став 3. ЗПП, зато што вредности предмета спора побијаног дела у висини динарске противвредности од 4.100 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе не прелази вредност меродавну за оцену дозвољености ревизије прописану наведеном одредбом.

Сходно изложеном, на основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у другом ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислава Апостоловић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић