Допунском пресудом Основног суда у Великом Градишту П 166/20 од 19.04.2023. године, допуњена је првостепена пресуда у ставу трећем изреке, тако што је обавезана тужиља да туженима накнади трошкове парничног поступка, поред трошкова у износу од 109.950,00 динара досуђених овом пресудом, у износу од још 54.000,00 динара.

Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж 1631/23 од 04.07.2023. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиље и потврђена првостепена пресуда, са допуном, у ставу другом изреке и делу става трећег изреке у односу на тужене. Ставом другим изреке, преиначена је наведена пресуда у преосталом делу става трећег изреке – решење о трошковима поступка у односу на умешача тако што је одлучено да свака странка сноси своје парничне трошкове. Ставом трећим изреке, одбијен је као неоснован захтев тужиље за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, с тим што је предложила да се ревизија сматра изузетно дозвољеном (члан 404. ЗПП).

Применом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11...10/23-други закон ), посебна ревизија се може изјавити због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда, потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и када је потребно ново тумачење права. Према ставу 2. истог члана, испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије Врховни касациони суд цени у већу од пет судија.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. ЗПП Врховни суд је нашао да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, на основу члана 404. овог закона. Предмет тужбеног захтева је утврђење права својине тужиље на деловима кат. парцеле ..., Лист непокретности .., КО Велико Градиште, како дела под објектом, тако и дела који је неопходан за редовну употребу њеног стана, а пресуда би, по правноснажности, послужила тужиљи за укњижбу овог права у катастру непокретности, по основу грађења на туђем земљишту. Према утврђеном чињеничном стању, супругу тужиље је 1975. године од стране предузећа „Промет“ додељена на коришћење просторија (у површини од 35м2) у објекту који се налазио на кат. парцели .., а која се до тада користила за смештај сезонских радника. На том објекту извршио је улагања, пошто су му по његовом захтеву, с обзиром на руинираност простора, одлуком ООУР „Млинпек“ (где је тада радио) од 28.12.1984. године одобрена потребна средстава за адаптацију стана (ремећење крова, оправку врата и прозора, крпљење и кречење просторија и израду улазних степеница). Предметна парцела са објектом је 2014. године у поступку реституције враћена правном претходнику тужених. Након тога, тужиља је исходовала правноснажну пресуду Основног суда у Великом Градишту П 200/18 од 30.11.2018. године којом је утврђено у односу на овде тужене да је тужиља, након смрти супруга, стекла право закупа на стану у Великом Градишту, ... број .. површине 35 м2, на кат. парцели .. (који је н аистом стекао право закупа стекао решењем Општинског суда у Великом Градишту 1Р 23/02 од 20.08.2002. године), те да ова одлука земењује уговор о откупу стана са туженом Општином Велико Градиште. Умешач на страни тужених ГГ је од тужених купила 10.08.2022. године непокретност која је предмет овог спора.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су закључили да је тужбени захтев неоснован, јер се адаптацијом туђег објекта не може стећи право својине на том објекту и земљишту на којем се налази, нити на земљишту неопходном за редовну употребу у смислу одредаба члана 24. и 26. Закона о основама својинско- правних односа, имајући у виду да су у време извођења радова земљиште и објекат били у друштвеној, државној својини, а касније су реституцијом враћени ранијим власницима у својину, на ком објекту тужиља има само право закупа и то на површини од 35 м2. По оцени Врховног суда, имајући у виду садржину тражене правне заштите, начин пресуђења и дате разлоге о основаности тужбеног захтева који се тичу пасивне легитимације и примене правила о стицању својине грађењем на туђем земљишту и адаптацијом туђег објекта овом случају нису испуњени услови за примену института посебне ревизије из члана 404. Закона о парничном поступку. Не постоји потреба за разматрањем правног питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, за уједначавањем судске праксе, нити је потребно ново тумачење права у погледу примене чланова 24. и 26. Закона о основама својинско правних односа, већ се то питање решава зависно од конкретне чињеничне и правне ситуације, при чему се уз ревизију не прилажу одлуке којима би се указивало да је у истој чињеничној и правној ситуацији другачије примењено материјално право.

На основу изнетог, применом члана 404. став 1. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба ради стицања својине поднета је 11.05.2020. године, а вредност предмета спора 50.000,00 динара.

Имајући у виду да се ради о имовинскоправном спору у коме се тужбени захтев односи на неновчано потраживање, у коме побијана вредност предмета спора не прелази динарску противвредност 40.000 евра према средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то је Врховни суд нашао да је ревизија недозвољена.

На основу члана 413. у вези члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник веће – судија

Мирјана Андријашевић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић