Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је изјавила благовремену ревизију из свих законских разлога.

Врховни касациони суд је испитао правноснажну пресуду применом одредбе члана 408., у вези члана 403.став 2.тачка 2. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', бр. 72/11 ... 18/20) и утврдио да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности, а ревизијом тужиље не указује се на неку другу битну повреду прописану одредбом члана 407. став 1. тачка 2. и 3. истог Закона.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је ...1984. године око 05,00 часова ујутру, у седмом месецу трудноће (термин је био најкасније до 10.04.1984. године), осетила нешто јаче покрете бебе у стомаку, па је, сумњајући да нешто није у реду, отишла на преглед у породилиште ''Бетанија'' у Новом Саду, где је стигла око 07,00 часова ујутру. По пријему у породилиште, уведена је у ординацију – пријемну амбуланту, где јој је лекар саопштио да беба коју носи није жива, у шта тужиља није поверовала, јер је и тада осећала покрете бебе у стомаку. Лекар је потом тражио од тужиље да потпише документацију, односно образац са насловом ''матичару насељеног места'', што је она и учинила. Тај документ је у моменту потписивања био празан, а накнадно је попуњен куцаним текстом, тако што је унето да је дана ...1984. године, у 09,10 часова рођено мртво дете женског пола, а унети су и подаци мајке, овде тужиље и њеног тадашњег супруга. Тужиља је потписала изјаву којом је дала сагласност да се над њом изврши потребан лекарски преглед, а потом је лекар приступио порођају који је, по оцени тужиље, нормално протекао. По заваршетку порођаја, бабица је узела бебу и одмах отишла у другу просторију, у продужетку ординације, а лекар је тужиљи рекао да је родила девојчицу, тешку 1450 грама и дугачку 35 центиметара. Тужиља је молила лекара да јој донесе бебу да је види, да је држи и однесе кући, међутим, лекар није удовољио њеној молби, већ је рекао да ће болница да сахрани дете. Приликом напуштања породилишта, тужиљи је дата отпусна листа заведена под бр. МБ бр. ... од ...1984. године, у којој је наведено да се отпушта кући без детета које је мртво рођено. На порођају а ни после порођаја, тужиљи није речено да ће бити рађена обдукција, а тужиља тада није ни знала како треба да изгледа порођајна сала, јер јој је то био први порођај, па јој није било ни сумњиво што се породила у ординацији, заправо у пријемној амбуланти, нити је знала да постоји било каква процедура пре самог порођаја. Тужиљин бивши супруга и тужиља су одлазили у породилиште ''Бетанија'', тражили тело детета како би га сахранили, међутим, болница им тело није предала. Током 2018. године тужиља је преко друштвене мреже ''Facebook'' сазнала за удружење родитеља несталих беба са којима је ступила у везу и добила инструкције којим службама да се обрати са захтевом за информације, након чега се обратила ГАК ''Бетанија'' и добила од болнице документацију у којој је установила извесне нелогичности. Наиме, процедура код мртворођене деце је таква да породиља, након саопштења да је дете мртво рођено, потписује изјаву о смрти новорођенчета, оставља јој се могућност да види бебу, након чега потписује изјаву да је видела мртво рођенче или да одбија да га види. Овакве ситуације се догађају приликом прегледа у установи, када се не чују срчани тонови код детета, па се то саопшти породиљи пре порођаја, а у другим случајевима, саопштење о стању детета се даје након порођаја, када се то установи. У сваком случају, мртво рођена беба шаље се на обдукцију, без обзира на захтев родитеља, а након 14 дана се родитељи позивају да преузму налаз са обдукције, што треба да стоји у отпусној листи. Таква процедура је била примењивана у време када се тужиља порађала 1984. године. Након што обдукција буде завршена, родитељи се обавешавају о налазу обдукције, па у зависности од њихове одлуке, тело се или спаљује или га родитељи сахрањују. У периоду од ...01.1984. године до 31.12.1984. године није сахрањено, нити кремирано ни једно дете које је рођено ...1984. године под презименом ''...'', што је тада било презиме тужиље. Околност да тело бебе није показано тужиљи, те да приликом отпуста на отпусној листи не стоји податак о томе када ће налаз са обдукције да буде завршен и када родитељи могу да га преузму, код тужиље доводи у сумњу да је обдукција у конкретном случају вршена. Поред тога, у Изводу из матичне књиге рођених за тужиљино дете, које је наводно мртво рођено ...1984. године, наведено је време порођаја 00:00 часова уместо 09,10 часова, како то тужиља тврди и како је наведено у документацији која је пратила порођај и која је у том делу веродостојна. Даље, у исти извод унет је погрешан датум рођења тужиљиног бившег супруга, па је тако уместо ...1959. године унет датум ...1959. године, а такође је дат матични број мртворођеном детету који је касније прецртан. Тужиља је 18.01.2019. године поднела кривичну пријаву против НН лица, која је, решењем Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Ктн 2/19 од 24.01.2019. године, одбачена, јер је наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења. Тужиљин бол траје 35 година, тако што она и даље сања своје дете, чак и загледа младе жене од око 35 година на улици, тражећи своје дете, тешко јој је, пати и никада није прихватила чињеницу да је њено прворођено дете умрло.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је тужбени захтев тужиље усвојио, налазећи да постоји пропуст тужене који се у конкретном случају, састоји у томе што тужиљи, као и другим грађанима у битно сличној правној ситуацији, није обезбеђен делотворни поступак у вези са правом на поштовање породичног живота, прописаним одредбом члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, па услед континуираног пропуста тужене да обезбеди правовремене и потпуне информације тужиљи о судбини њеног детета, тужиља трпи душевне болове, патњу, јер осећа да јој је дете живо, па је тужена дужна да јој накнади нематеријалну штету, на основу одредбе члана 154, 172. став 1. и 200. Закона о облигационим односима.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду, тако што је тужбени захтев тужиље одбио, налазећи да она свој тужбени захтев није засновала на чињеницама и околностима пропуста из којих би произлазио неправилан и незаконит рад органа тужене, нити на постојању узрочно-последичне везе између тих радњи и настале штете у смислу одредбе члана 172. Закона о облигационим односима. По мишљењу другостепеног суда, уколико су у поступању медицинске установе, конкретно ГАК ''Бетанија'' или пак органа локалне самоуправе, постојале неправилности у раду и уколико је услед тих неправилности тужиља трпела штету, она је имала могућност да усмери тужбу против тих лица, имајући у виду да она имају парничну способност и да непосредно одговарају за штету која јој је евентуално причињена њиховим радом, односно радом њихових органа.

По оцени Врховног касационог суда, другостепени суд је преиначењем првостепене пресуде, погрешно применио материјално право, а тужиља на то основано у ревизији указује.

На основу одредбе члана 145. став 2. Устава Републике Србије, судске одлуке се заснивају на Уставу, закону, потврђеном међународном уговору и пропису донетом на основу закона. Одредбом члана 16. став 2. Устава Републике Србије, прописано је да су опште прихваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори саставни део правног поретка Републике Србије и да се непосредно примењују. Због тога се, од ратификације и Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода непосредно примењују (Закон о ратификацији Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (''Службени лист Србије и Црне Горе, међународни уговори'' бр. 9/03, 5/05, 7/05 и (''Службени гласник РС'' међународни уговори, бр. 12/2010), што значи да судови своју одлуку могу непосредно да заснују и на тој Конвенцији.

Одредбом члана 8. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, прописано је право на поштовање приватног и породичног живота, тако што свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке.

У конкретном случају, тужиља приликом боравка у болници ради порођаја, а након што је добила информацију да је њено дете преминуло, није добила никакве информације, нити документацију о узроку смрти бебе, налаз обдукције, нити јој је тело бебе предато да га сахрани, иако је она то захтевала. При том је утврђено да у периоду од ...1984. године (када се тужиља породила) до 31.12.1984. године, није сахрањено, нити кремирано ниједно дете које је рођено ...1984. године, под презименом ''...'', што је тада било презиме тужиље. Дакле, иако део документације постоји (историја порођаја и отпусница), због противречности у њеном садржају (дат је матични број мртво рођеном детету који је касније прецртан, погрешно је наведено време порођаја и погрешан датум рођења тужиљиног тадашњег супруга), код тужиље постоји сумња о судбини њеног прворођеног детета, па је Република Србија била дужна да одговори на њен захтев и да јој пружи тражене информације, што она није учинила. Својим неделотворним понашањем, тужена је тужиљи проузроковала штету, тако што јој је повређено право на поштовање породичног живота зајемчено одредбом члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер тужена није предузела адекватне мере које би довеле до разјашњења спорних околности у погледу судбине тужиљиног детета, па тужиља има право на новчано обештећење. Тужиља се обраћала, како болничком особљу тако и надлежном органу тужене (подношењем кривичне пријаве), ради разјашњења околности везаних за наводну смрт њеног прворођеног детета, пошто јој није омогућено нити да га види нити да га сахрани, што је све код тужиље проузроковало оправдану сумњу у тачност податка о смрти њеног детета, па због незнања о судбини свог детета, она трпи душевне болове. Пошто тужена Република Србија има позитивну обавезу да омогући остваривање људских права гарантованих Уставом и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, коју је у овом случају занемарила тако што није адекватно одговорила на захтев тужиље да буде информисана о судбини свог детета, следи да је правилан закључак првостепеног суда да тужиља има право на накнаду нематеријалне штете на основу одредбе члана 200. Закона о облигационим односима, у износу који је тај суд правилно одмерио и признао тужиљи.

Из изложених разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у ставу првом изреке донео применом одредбе члана 416. став 1. Закона о парничном поступку.

Одлуку о трошковима ревизијског поступка у ставу другом изреке, Врховни касациони суд је донео на основу одредбе члана 153. став 1, 154. и 165. став 2. Закона о парничном поступку. Тужиљи су признати трошкови на име ангажовања пуномоћника, адвоката, за састав ревизије од 22.500,00 динара, применом важеће Адвокатске тарифе.

Председник већа - судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић