Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 521/21 од 04.03.2021. године, исправљене решењем Апелационог суда у Новом Саду Гж 521/21 од 19.04.2021. године, ставом првим изреке, одбијена је жалба тужиоца, док је жалба туженог делимично усвојена па је пресуда Основног суда у Новом Саду П 19389/2020 од 15.10.2020. године, која је исправљена решењем истог суда под истим бројем од 03.02.2021. године преиначена у делу одлуке о трошковима поступка тако што је обавеза тужиоца да туженом накнади трошкове поступка снижена на износ од 387.214,00 динара, док је у преосталом делу жалба одбијена, а првостепена пресуда потврђена. Ставом другим изреке, одбијени су захтеви парничних странака за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију, због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној, применом члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС”, бр. 72/11… 18/20), у даљем тексту: ЗПП.

Правноснажном пресудом, применом одредби материјалног права из Закона о облигационим односима, цитираних у образложењу побијане пресуде, усвојен је тужбени захтев и обавезан тужени да исплати тужиоцу на име коришћења пословног простора површине 87м² одређене новчане износе на име неплаћене закупнине за период од 01.04.2009. до 01.09.2009. године, као дана истека закупа и измаклу корист за период од 01.09.2009. до 20.12.2012. године до принудног извршења одлуке о исељењу у висини тржишне закупнине, све са законском затезном каматом по месецима како је ближе означеном у изреци, са образложењем да тужени није плаћао закупнину пословног простора за период од 01.04.2009. до 01.09.2009. године, као дана истека закупа, а да је тужилац након тог периода па до 20.12.2020. године претрпео штету у виду измакле користи због немогућности издавања у закуп пословног простора кога је тужени користио све до принудног извршења одлуке о исељењу.

У таквом случају другостепени суд је према чињеницама утврђеним у овој правној ствари донео одлуку у складу са правним ставовима који су изражени кроз одлуке Врховног касационог суда, због чега није било услова за одлучивање о ревизији као о изузетно дозвољеној, а ради разматрања правног питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе или новог тумачења права. Тужени није уз ревизију доставио правноснажне пресуде из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању о истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији. Поред тога, ревизијом се оспорава оцена доказа и правилно утврђено чињенично стање што не представља разлог за примену института изузетне дозвољености ревизије. Примена овог института је предвиђена искључиво за питања материјалног права, па је потребно да се у ревизији јасно наведе правно питање чије се разматрање предлаже и образложи потреба његовог разматрања у смислу испуњења услова прописаних у члану 404. став 1. ЗПП, што у конкретном случају није учињено.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 404. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке овог решења.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. у вези члана 403. став 3. ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Према члану 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима, ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба – предлог за извршење у овој правној ствари, поднета је 18.07.2011. године. Тужба је преиначена 20.11.2015.године. Вредност предмета спора побијаног дела пресуде износи 2.113.766,54 динара или 17.514,87 евра.

Како у конкретном случају вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан поношења тужбе, то ревизија није дозвољена у смислу члана 403. став 3. ЗПП.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Весна Субић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић