Пресудом Апелационог суда у Београду Гж 5287/24 од 16.10.2024. године, ставом првим изреке, одбијене су као неосноване жалбе странака и првостепена пресуда је потврђена. Ставом другим изреке, одбијени су као неосновани захтеви странака за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, али и због битних повреда одредаба парничног поступка, како то произлази из навода његове ревизије, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној, применом члана 404. ЗПП.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 55/14, 87/18 и 18/20), по оцени Врховног суда нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. став 1. ЗПП у вези члана 92. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 10/23). Имајући у виду врсту спора и садржину тражене судске заштите, те начин пресуђења и разлоге нижестепених судова, у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана. Одлука о утврђењу непостојања права стварне службености заснована је на оцени испуњености услова за стицање стварне службености путем одржаја, уз испитивање свих општих карактеристика и начела стварне службености, независно од начина заснивања. Суштина службености из угла њене сврхе, није у томе да се ограничи право својине, већ у томе да се омогући употреба друге непокретности. Другим речима, послужно добро треба да омогући, олакша или повећа коришћење и употребу повласног добра, тако да пролаз преко туђег земљишта без економске сврхе сам по себи није довољан ни способан за заснивање службености. У том смислу сама чињеница коришћења непокретности у својини тужиоца непрекинутим континуитетом у времену који приписује одредба члана 54. ЗОСПО, није довољна. Пошто су сва наведена питања већ довољно расправљена у судској пракси, нема потребе за уједначавањем судске праксе, нити за новим тумачењем права. Поред тога, битне повреде одредаба парничног поступка не представљају дозвољени ревизијски разлог.

Имајући у виду изнето, на основу члана 404. став 2. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Према члану 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Тужба у овој парници са захтевом за укидање права службености пролаза, захтевом за утврђење непостојања права службености, те захтевом за престанак узнемиравања права својине поднета је дана 11.09.2020. године, а као вредност предмета спора означен је износ од 20.000,00 динара.

Како се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору у коме вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић