Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 468/21 од 04.03.2021. године, ставом првим изреке, жалба тужиље одбијена је и првостепена пресуда потврђена. Ставом другим изреке, одбијен је захтев тужиље за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права на основу члана 404. став 1. ЗПП, са предлогом да се дозволи одлучивање о посебној ревизији ради разматрања спорног правног питања и новог тумачења права са становишта непосредне примене потврђених међународних уговора.

Одлучујући о дозвољености посебне ревизије тужиље на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11, ... 18/20), Врховни касациони суд је оценио да су овом случају испуњени услови за одлучивање о ревизији, као изузетно дозвољеној, због значаја праксе Европског суда за људска права по питању примене члана 1. Протокола 1. уз Европску конвенцију, а у вези права савесних и законитих власника ствари које су од трећих лица употребљене за вршење кривичних дела и које су применом одредби о обавезном одузимању предмета трајно одузети.

Са напред наведених разлога Врховни касациони суд одлучио је као у ставу првом изреке.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да је ревизија основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374, став 2, тачка 2. ЗПП, на коју овај суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању тужиља је предузетник и власник Агенције за изнајмљивање аутомобила „Ауто рент“ ... . Тужиља је 19.09.2018. године закључила уговор о најму возила са ББ, са почетком најма од 19.09.2018. године од 09,00 часова до 24.09.2018. године до 10,00 часова, а у уговору је између осталог наведено да се возило не сме користити у противзаконите сврхе (кривична дела, царински или девизни прекршај). ББ је возило користио за извршење кривичног дела недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350. став 2. Кривичног законика, за које је правноснажном пресудом оглашен кривим. Истом пресудом је изречена мера безбедности одузимања предметног путничког возила.

Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања нижестепени судови су одбили, као неосноване захтеве тужиље, са образложењем да нема места примени члана 172. Закона о облигационим односима, јер је одузимање возила извршено у складу са чланом 350. став 3. Кривичног законика, при томе сматрајући да је ирелевантно што је оно у власништву трећег лица, јер изрицање мере одузимања није условљено власништвом окривљеног на одузетој ствари, а изречена мера не спречава тужиљу да своје право оствари према окривљеном у складу са чланом 87. став 2. Кривичног законика.

Основано се ревизијом тужиље указује да је у нижестепеним пресудама, због погрешне примене материјалног права чињенично стање остало непотпуно утврђено.

Чланом 58. став 1. Устава Републике Србије, прописано је да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, а ставом 2. да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз услов да је учињен уз накнаду која не може бити нижа од тржишне.

Чланом 145. став 2. Устава Републике Србије прописано је да се судске одлуке заснивају на Уставу, закону, потврђеним међународним уговорима и прописима донетим на основу закона. Према члану 16. став 2. Устава Републике Србије, општеприхваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори састави су део правног поретка Републике Србије и непосредно се примењују. Зато судови своју одлуку могу засновати и на Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода, а сходно члану 18. став 3. Устава Републике Србије одредбе о људским и мањинским правима тумаче се у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима и пракси међународних институција. Под праксом међународних институција свакако се подразумевају и пресуде Европског суда за људска права и то не само оне које су донете против Републике Србије већ и против других држава које су Европску конвенцију ратифковале.

Право на имовину регулисано је чланом 1. Протокола 1. уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, којим је прописано да свако физичко и правно лице има право на несметано уживање своје имовине и да нико не може бити лишен своје имовине осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелом међународног права. Ставом 2. истог члана прописано је да претходне одредбе ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу са општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни.

Из праксе примене Протокола 1. уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, Европски суд за људска права је у великом броју одлука изразио став да би мешање у право на имовину било оправдано да је потребно: да је предвиђено законом (легално), да је у општем интересу (легитимно) и да је разумно и пропорционално, односно да постоји правична равнотежа између захтева општег интереса одређене заједнице и захтева за заштиту основних права неког појединца. Тако је Европски суд за људска права у својим одлукама (на које је тужиља током поступка указала, а што су нижестепени судови пропустили да цене), и то у пресудама од 13.01.2016. године (Представка број 3503/08) и од 17.04.2017. године (Представка број 42079/12), донетим у поступцима која су два привредна друштва са седиштем у Турској покренула против Бугарске, односно Словеније, због повреде права на имовину гарантованог чланом 1. Протокола 1. уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, утврдио повреду права на мирно уживање имовине због непропорционалности изречене мере одузимања возила (у тим случајевима коришћеним за кријумчарење наркотика) и циља који се настојао остварити, односно права власништва подносилаца представки. У напред наведеним случајевима национални судови су пресуђивали у корист државе одузимајући возила власницима на основу одредби које прописују обавезно одузимање имовине која је у вези са одређеним кривичним делом, а национална законодавства су пружала могућност да власници добију накнаду за свој губитак, тако што ће је потраживати од осуђених извршилаца кривичних дела.

Тужиља је предузетник и власник агенције за изнајмљивање аутомобила и стим у вези је закључила уговор о најму возила са ББ, који је возило користио за извршење кривичног дела недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350. став 2. Кривичног законика, за које је правноснажном пресудом оглашен кривим, а истом пресудом је изречена и мера безбедности одузимања возила тужиље. Сагласно напред наведном, да би мешање у право на имовину тужиље било оправдано потребно је: да је предвиђено законом (легално), да је у општем интересу (легитимно) и да је разумно и пропорционално. Принципи законитости и легитимности представљају формални услов за ограничење основних права, и у овом случају мешање у право својине тужиље је легално и легитимно, међутим, када је реч о правичној равнотежи (пропорционалности) нижестепени судови су пропустили да утврде да ли постоји разуман однос пропорционалности између изречене мере и циља који се жели постићи и заштите права тужиље, као власника возила, односно нижестепени судови су пропустили да утврде (на шта је тужиља доставила и предложила доказе) какво је било понашање тужиље, као власника возила, од чега зависи основаност захтева тужиље. Наиме, нижестепени судови су пропустили да утврде да ли је изречена мера била таква да омогућава разумно узимање у обзир степен кривице и пажње који се могу приписати тужиљи, као власнику возила, или барем односу између њеног понашања и кршења закона до кога је дошло, а затим и могућност тужиље да добије накнаду за свој губитак од ББ. Стога, се основано ревизијом тужиље указује да нижестепени судови због погрешне примене материјалног права нису потпуно утврдили чињенично стање.

Како су нижестепени судови пропустили, да због погрешне примене материјалног права утврде битне чињенице које су од значаја за оцену основаности тужбених захтева тужиље, то је Врховни касациони суд укинуо нижестепене пресуде.

У поновном поступку, првостепени суд ће, узети у обзир изнете примедбе, на одговарајући начин употпунити чињенично стање и донети правилну и закониту одлуку, при томе имајући у виду праксу и стандарде Европског суда за људска права.

Са напред наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке, на основу члана 416. став 2. ЗПП, а укинута је и одлука о трошковима поступка, јер иста зависи од коначног исхода спора.

Председник већа – судија

Добрила Страјина,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић