Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Весне Поповић, председника већа, Божидара Вујичића, Лидије Ђукић, Бранислава Босиљковића и Споменке Зарић, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Слободан Милутиновић, адвокат из ..., против тужене „ББ“ АД из ..., чији је пуномоћник Милош Лукић, адвокат из ..., ради утврђења делимичне ништавости уговора и исплате, одлучујући о ревизији тужене изјављеној против пресуде Вишег суда у Сомбору Гж 318/18 од 29.03.2018. године, у седници одржаној 24.04.2019. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужене изјављеној против пресуде Вишег суда у Сомбору Гж 318/18 од 29.03.2018. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужене изјављена против пресуде Вишег суда у Сомбору Гж 318/18 од 29.03.2018. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Сомбору П 1547/17 од 21.12.2017. године, усвојен је тужбени захтев и утврђено да је одредба члана 8. Уговора о динарском потрошачком кредиту на основу уплате учешћа са девизном клаузулом број ... од 18.12.2008. године који је закључен између АА као корисника кредита и ББ АД ..., која гласи:“Корисник кредита се обавезује да пре пуштања кредита у коришћење, а на основу Одлуке о тарифама банке, плати банци једнократну накнаду за пуштање кредита у коришћење у висини од 2,00% од износа одобреног кредита из члана 1. овог уговора, умањеног за износ уплаћеног учешћа“, ништава и без правног дејства. Обавезана је тужена да тужиљи плати 6.127,70 динара са законском затезном каматом од 19.12.2008. године до коначне исплате у року од 15 дана. Обавезана је тужена да тужиљи накнади трошкове парничног поступка од 40.800,00 динара са законском затезном каматом од дана извршности пресуде па до коначне исплате у року од 15 дана.

Пресудом Вишег суда у Сомбору Гж 318/18 од 29.03.2018. године, одбијена је жалба тужене и потврђена пресуда Основног суда у Сомбору П 1547/17 од 21.12.2017. године. Одбијен је захтев тужене за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена је изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној применом члана 404. ЗПП, ради уједначавања судске праксе.

Тужиља је поднела одговор на ревизију.

Одлучујући о изузетној дозвољености ревизије, у смислу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку - ЗПП („Сл. гласник РС“, бр.72/11 и 55/14), Врховни касациони суд је нашао да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужене.

Чланом 404. став 1. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“ бр.72/11 и 55/14), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би моглада се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда, потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права. Према ставу 2. истог члана, о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Врховни касациони суд налази да у конкретном случају нису испуњени услови прописани чланом 404. став 1. ЗПП, за одлучивање о ревизији тужене као изузетно дозвољеној. Иако тужена има право на накнаду трошкова обраде кредита, у овој правној ствари тужбени захтев тужиоца је усвојен и утврђено да је ништава одредба члана 8. Уговора о динарском потрошачом кредиту на основу уплате учешћа са девизном клаузулом, којом је уговорена обавеза корисника кредита да пре пуштања кредита у коришћење, на основу Одлуке о тарифама банке, плати банци једнократну накнаду за пуштање кредита у коришћење у висини од 2% од износа одобреног кредита, умањеног за износ уплаћеног учешћа. По том основу тужиља је као корисник кредита 08.12.2008. године платила туженој банци 6.127,70 динара. Како одлука у споровима са оваквим тужбеним захтевом зависи од утврђеног чињеничног стања, односно од чињенице да ли је тужена (на којој је терет доказивања) доказала оправданост, намену и висину трошкова који су од тужиоца, као клијента наплаћени, то одлуке у којима је другачије одлучено о истом правном питању, не представљају нужно и различито поступање суда у истој правној ствари. Стога Врховни касациони суд налази да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужене као изузетно дозвољеној ради уједначавања судске праксе, те је одлучено као у ставу првом изреке.

Одлучујући о дозвољености ревизије, применом члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 468. став 1. ЗПП, прописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу који не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, а ставом 4. истог члана прописано је да се као спорови мале вредности сматрају и спорови у којима предмет тужбеног захтева није новчани износ, а вредност предмета спора коју је тужилац у тужби навео не прелази износ из става 1. овог члана. Чланом 479. став 6. ЗПП прописано је да против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредности ревизија није дозвољена.

Тужба у овој парници поднета је 02.10.2017. године, са захтевом за утврђење делимичне ништавости уговора о кредиту и исплате по основу стицања без основа. Вредност предмета спора је 6.127,70 динара, што према средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе не прелази динарску противвредност 3.000 евра.

Имајући у виду да у конкретном случају вредност предмета спора не прелази динарску противвредност 3.000 евра, што значи да је реч о спору мале вредности у коме ревизија није дозвољена, то је и ревизија тужене недозвољена, на основу члана 479. став 6. ЗПП.

У складу са изнетим, а на основу члана 413. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић