Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Браниславе Апостоловић, председника већа, Бранислава Босиљковића, Бисерке Живановић, Божидара Вујичића и др Илије Зиндовића, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Марија Јоксовић адвокат из ..., против тужене ББ АД ..., чији је пуномоћник Немања Алексић адвокат из ..., ради утврђења ништавости и исплате, одлучујући о ревизији тужене изјављеној против пресуде Вишег суда у Сомбору Гж 1476/18 од 24.12.2018. године, у седници већа одржаној дана 30.01.2020. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о посебној ревизији тужене изјављеној против пресуде Вишег суда у Сомбору Гж 1476/18 од 24.12.2018. године.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужене изјављена против пресуде Вишег суда у Сомбору Гж 1476/18 од 24.12.2018. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Сомбору П 431/18 од 10.07.2018. године, која је исправљена решењем истог суда П 431/18 од 16.08.2018. године, ставом првим изреке делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца. Ставом другим изреке, утврђена је ништавост одредбе члана 8. став 1. уговора о динарском кредиту са девизном клаузулом за куповину стамбеног објекта осигураног код Националне корпорације за осигурање стамбених кредита број ..., што је тужена дужна трпети и признати. Ставом трећим изреке, обавезана је тужена да исплати тужиоцу износ од 45.977,89 динара и законску затезну камату на износ од 30.638,00 динара почев од 22.05.2018. године па до исплате. Ставом четвртим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца преко досуђене законске затезне камате до тражене на износ од 15.339,89 динара почев од 22.05.2018. године до исплате. Ставом петим изреке, обавезана је тужена да накнади тужиоцу трошкове парничног поступка у износу од 84.960,00 динара, са законском затезном каматом од дана извршности пресуде до исплате.

Пресуом Вишег суда у Сомбору Гж 1476/18 од 24.12.2018. године, ставом првим изреке, жалба тужене је усвојена и пресуда Основног суда у Сомбору П 431/18 од 10.07.2018. године, која је исправљена решењем истог суда П 431/18 од 16.08.2018. године, преиначена у побијаном усвајајућем делу и делу одлуке о трошковима поступка на начин што је обавезана тужена да тужиоцу исплати износ од 389,16 евра у динарској противвредности по средњем курсу НБС важећем у време исплате са затезном каматом на износ главнице од 270 евра у динарској противвредности по средњем курсу НБС важаћем у време исплате, почев од 22.05.2018. године до исплате и одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова поступка преко износа од 58.860,00 динара до досуђеног износа од 84.860,00 динара са законском затезном камамтом на ту разлику, док је у преосталом побијаном а непреиначеном усвајајућем делу и делу одлуке о трошковима поступка, првостепена пресуда потврђена а жалба тужене одбијена. Ставом другим изреке, одбијен је захтев тужене за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, позивајући се на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку, због потребе да се размотре правна питања од општег интереса, односно у интересу равноправности грађана и ради уједначавања судске праксе.

Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14 и 87/2018 – у даљем тексту: ЗПП), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). Ставом 2. је прописано да о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Врховни касациони суд је у границама својих овлашћења на основу члана 404. ЗПП, оценио да у конкретном случају нису испуњени услови да би се дозволило одлучивање о посебној ревизији тужене. Побијана пресуда не одступа од правног става о дозвољености уговарања трошкова кредита који је, у вршењу надлежности из члана 31. Закона о уређењу судова, Врховни касациони суд усвојио на седници Грађанског одељења од 22.05.2018. године. Према том правном ставу, износ трошкова које банка обрачунава приликом одобравања кредита или који су познати на дан обрачуна и које банка обрачунава клијенту у току реализације кредита могу бити посебно исказани у уговору о кредиту као обавеза корисника кредита, било у процентуалном износу или у апсолутној вредности, али услов је да морају бити наведени у понуди банке тако јасно и недвосмислено да корисник кредита ниједног тренутка не буде доведен у заблуду о којим трошковима је реч и могу бити наплаћени кориснику кредита само једном. Тужена, иако је на њој био терет доказивања, није пружила доказе да је поступила у складу са наведеним правним ставом. Зато, ни у случају да је дозвољено одлучивање о ревизији тужене у смислу члана 404. ЗПП, не би дошло до другачијег одлучивања и повољнијег исхода спора за тужену.

Из наведеног разлога нису испуњени услови да се у овој парници прихвати одлучивање о ревизији тужене као изузетно дозвољеној, па је на основу члана 404. ЗПП Врховни касациони суд одлучио као у ставу првом изреке овог решења.

Испитујући дозвољеност ревизије на основу члана 410. става 2. тачке 5) ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Тужба је поднета 22.02.2018. године, а вредност предмета спора је износ од 45.977,89 динара. Побијана другостепена пресуда донета је 24.12.2018. године.

Чланом 468. ставом 1. ЗПП прописано је да су спорови мале вредности спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000,00 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе. Чланом 479. ставом 6. ЗПП прописано је да у поступцима у споровима мале вредности против одлуке другостепеног суда ревизија није дозвољена.

Како се у конкретном случају ради о спору мале вредности, јер је вредност предмета спора очигледно испод законског цензуса од 3.000 евра, то ревизија тужене није дозвољена, у смислу члана 479. става 6. ЗПП.

Имајући изложено у виду, на основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у другом ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислава Апостоловић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић