Против наведене другостепене пресуде, тужени је благовремено изјавио ревизију због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. у вези са чланом 398. став 2. ЗПП и погрешне примене материјалног права.

Тужиља је благовремено поднела одговор на ревизију.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 403. став 2. тачка 3. и члана 408. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 18/20), Врховни касациони суд је нашао да ревизија није основана.

У поступку доношења побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, нити су учињене битне повреде одредаба парничног поступка на које је ревизија указала, пошто је другостепени суд у разлозима своје одлуке изнео јасну оцену садржине поновљено изведених доказа, на којој је засновао закључак о постојању правно релевантних чињеница.

Према утврђеном чињеничном стању, оставинским решењем О бр. 369/86 од 13.10.1986. године, за законске наследнике иза смрти пок. ГГ оглашени су његова супруга ВВ на уделу 1/3, ћерка АА на уделу од 1/3 и унук ББ на уделу 1/3, а на парцелама .., .., .. и .., све КО ... . На записнику Комисије за спровођење комасације бр. 461-18/887 од 01.12.1986.године, сачињеном у поступку утврђивање фактичког стања, стоји куцани текст : “Ми, АА и ББ, наше делове парцела по пл. бр. .. и .. дајемо у својину ВВ. Ја ДД своју парцелу пл. .. дајем у својину ВВ“, и потписи ВВ, АА и туженог ББ. Из исказа сведока који су спроводили поступак комасације утврђено је да је у поступку омогућен и вршен пренос права својине између лица која су учествовала у поступку комасације. Предметним парцелама је ВВ накнадно располагала закључењем уговора о доживотном издржавању од 26.01.1996. године. Уговор о доживотном издржавању је закључен између ВВ као примаоца издржавања и АА (овде тужиље) као даваоца издржавања. Тужени је водио парницу против АА и правноснажном пресудом Основног суда у Петровцу на Млави П бр. 15/17 је одбијен његов тужбени захтев да се утврди да је ништав наведени уговор о доживотном издржавању, као и захтев да се исти уговор раскине.

Овако утврђено чињенично стање резултат је оцене доказа изведених од стране другостепеног суда, који је поступио у складу са одредбама члана 383. став 3. и 4. ЗПП и по својим овлашћењима укинуо првостепену пресуду и одлучио о захтевима, применом члана 387. став 1. тач. 6. истог закона. Другостепени суд је најпре оценио да тужиља има правни интерес за подношење тужбе за утврђење да уговор о поклону непокретности производи правно дејство у ситуацији оспоравања од стране туженог, па је оценио да правну важност ужива уговор о располагању непокретности непокретности закључен на записнику пред Комисијом за комасацију, којим је тужени своје уделе на непокретностима у комасационом подручју поклонио својој баби, сад пок. ВВ. Тужени је потписао службени записник да он своје делове парцела по поседовном листу број .. и .. даје у својину сада пок. ВВ. Пред Комисијом за комасацију СО Петровац се утврђивало фактичко стање поседа за учеснике комасације, и у складу са чл. 106 тада важећег Закона о пољопривредном земљишту (Сл. Гласник РС бр. 7/86) сачињен је пројекат комасације, на сва решења Комисије за комасацију било је могуће изјавити жалбу другостепеном органу, што тужени није учинио. Наведени уговор о поклону је реализован и на основу тог уговора пок. ВВ је ступила у државину непокретности, стекла право својине и истим је могла да пуновласно располаже уговором о доживотном издржавању.

По налажењу Врховног касационог суда ревизија туженог није основана.

Ревизијским наводима којима тужени оспорава правилност правног становишта другостепеног суда о постојању правног интереса тужиље за подношење предметне тужбе, не доводећи у сумњу правилност утврђења свих битних чињеница, по оцени овог суда не доводи се у питање законитост побијане пресуде. Наиме, тужиља је поднела тужбу за утврђење пуноважности уговора о поклону непокретности, која је као противтужба поднета у парници у којој је овде тужени, као тужилац тражио утврђење ништавости уговора о доживотном издржавању од 26.01.1996. године. Тужба за утврђење (декларативна тужба), може да се поднесе ако тужилац има правни интерес да суд утврди постојање, односно непостојање неког спорног права или правног односа, пре доспелости захтева за чинидбу из истог односа или истинитост односно неистинитост неке исправе, или ако тужилац има неки други правни интерес (члан 194. став 2. ЗПП). То значи да такав интерес постоји када се правни положај тужиоца показује као неизвестан у односу према туженом, а отклањање ове неизвесности оправданом. Супротно ревизијским наводима, тужиља је предметну тужбу (противтужбу у претходно покренутој парници) поднела са евиденто постојећим правним интересом да се утврди пуноважност располагања учињеног у корист пок. ВВ, које претходи закључењу уговора о доживотном издржавању 26.01.1996. године, а који за предмет располагања има непокретности које су биле предмет и уговора о поклону. Правног интереса да оконча засновани спор по својој оправдано поднетој тужби, тужиља није лишена тиме што је тужени изгубио спор вођен ради утврђења ништавости односно раскида уговора о доживотном издржавању.

Такође, супротно наводима ревизије, правилно је другостепени суд закључио да се потписана изјава туженог на записнику пред Комисијом за комасацију да предметне парцеле даје у својину ВВ баби туженог, сматра пуноважним уговором о поклону закљученим 01.12.1986. године, имајући у виду да су у поступку комасације учесници могли да врше споразумне замене, поклоне, деобе имовине на основу потписаних изјава на записнику Комисије, да је тако датом и потписаном изјавом тужени као поклодавац пренео право својине у опредељеном уделу на своју бабу, да је уговор о поклону реализован, на поклоњеним уделима пок. ВВ стекла право својине и истим је располагала уговором о доживотном издржавању у корист тужиље, а чија је пуноважност расправљена у парници у којој је одлучено о захтеву за утврђење ништавости и раскид наведеног уговора о доживотном издржавању.

Приликом доношења одлуке, овај суд је ценио остале ревизијске наводе, али је закључио да исти нису од утицаја на другачију одлуку, јер је другостепена пресуда донета правилном применом материјалног права.

Правилно је другостепени суд одлучио и о трошковима поступка на основу одредби чланова 150, 153. став 1. и 154. ЗПП.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је, применом члана 414. става 1. ЗПП, одлучио као у првом ставу изреке.

На основу одредби чланова 165. став 1. и 154. ЗПП, одбијени су захтеви странака за накнаду трошкова поступка по ревизији, пошто тужени није постигао успех у овом поступку, а наводи одговора на ревизију нису били потребни за доношење одлуке.

Председник већа – судија

Марина Милановић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић