Решењем о допуни и исправци пресуде од 28.02.2019. године одлучено је да се врши допуна односно исправка пресуде П 1242/15 од 30.03.2016. године Основног суда у Младеновцу, Судска јединица у Сопоту и то тако што у изреци наведене пресуде после става 1. изреке додаје се нови став који гласи: одбија се преиначење тужбе које је извршено додавањем евентуалног облигационог правног захтева.

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж 4375/16 од 04.06.2019. године, ставом 1. изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиље и потврђена пресуда Основног суда у Младеновцу, Судска јединица у Сопоту П 1242/15 од 30.03.2016. године у ставу 1. и 2. изреке. Ставом 2. изреке, преиначена је пресуда Основног суда у Младеновцу, Судска јединица у Сопоту П 1242/15 од 30.03.2016. године у ставу 2. изреке и одбијен је као неоснован противтужбени захтев туженог-противтужиоца ВВ о којем је одлучено ставом 2. првостепене пресуде. Ставом 3. изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиље и потврђено решење Основног суда у Младеновцу, Судска јединица у Сопоту П 1242/15 од 28.02.2019. године. Ставом 4. изреке, обавезана је тужиља да туженима на име трошкова другостепеног поступка исплати износ од 21.000,00 динара у року од 15 дана.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију, на основу члана 404. ЗПП, због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешне примене материјалног права и одлуке о трошковима поступка.

Из садржине ревизијских навода произилази да тужиља другостепену пресуду побија у ставу 1, 3. и 4. изреке.

Одлучујући о дозвољености ревизије Врховни касациони суд је нашао да су испуњени услови из члана 404. ЗПП, ради разматрања питања у интересу равноправности грађана и ради уједначавања судске праксе.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду у смислу члана 408. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'' бр. 72/11... 55/14) и утврдио да je ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, отац тужиље и тужениих ВВ и ГГ, а супруг тужене ББ, сада пок. ДД бивши из ... је уговором о поклону који је оверен код Општинског суда у Младеновцу дана 27.03.2008. године под Ов .../..., својом непокретном имовином – кп. број .../... КО ... и на њој саграђеним објектима и кат. парц. број .../... и правима по решењу Општинског секретаријата за друштвене службе Општине Стара Пазова број 351-337/75-05 од 14.05.1975. године, као поклонодавац располагао у корист тужених. Решењем Петог општинског суда у Београду О .../... од 02.09.2009. године за наследнике на новчаним средствима и покретној имовини пок. ДД оглашени су тужиља и ЂЂ, ћерка оставиоца која није странка у овој парници. Сматрајући да наведеним поклоном тужиљи повређен нужни део (која је ћерка оставиоца из његовог првог брака која са њим није одрасла нити живела у породичној заједници), то је тражила редукцију уговора о поклону, утврђивање сувласничког удела од по ½ идеалних делова на наведеним непокретностима. Тужиља је поднеском од 25.02.2016. године прецизирала основни и истакла евентуални тужбени захтев којим је на име повреде нужног дела тражила солидарно обавезивање тужених на исплату износа од 20.000 евра са каматом према стопи Европске централне банке у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије. На рочишту од 30.06.2016. године првостепени суд није дозволио преиначење коју одлуку је у писаном отправку пуномоћницима парничних странака доставио у виду решења П 1242/15 од 28.02.2019. године.

При овако утврђеном чињеничном стању, нижестепени судови су мишљења да тужиља није овлашћена да заштиту свог права на нужни део тражи истицањем стварно правног захтева. Преиначење трансформацијом потраживања у облигационо правни захтев првостепени суд је одбио са образложењем да је исто учињено непосредно пре закључења главне расправе, те да би прихватање преиначења знатно продужило трајање парнице. Такав став прихвата и другостепени суд. При томе нижестепени судови налазе да је чланом 43. став 1. Закона о наслеђивању установљено да лице коме је повређено право на нужни део има на располагању пре свега облигационо правну природу захтева а да се потраживање у смислу стварног правног захтева може трансформисати уколико природа права на нужни део није одређена завештањем или ако нужни наследник тражи својину на одређеним стварима или правима. У конкретном случају, не тражи се редокција тестамента већ редукција уговора о поклону као доброчиног уговора којим поклонодавац не регулише природу нужног дела. Истицање евентуалног тужбеног захтева представљало је преиначење тужбе које је из разлога економичности поступка предвиђено чланом 10. став 2. ЗПП првостепени суд није дозволио, а другостепени суд налази да је такав став првостепеног суда правилан. У складу са тим правним схватањем захтев тужиље је одбијен као неоснован, а другостепеном пресудом одбијен је и противтужбени захтев туженог- противтужиоца ВВ јер је исти тражио утврђење права својине на одређеним непокретностима, а при томе није обухватио све тужене као нужне супарничаре, а из чега произилази да тужба у том смислу није сагласна са чланом 211. став 1. ЗПП.

По оцени Врховног касационог суда, оваква правна аргументација нижестепених судова у погледу одбијења захтева тужиље није правилна. По оцени Врховног касационог суда нижестепени судови су пошли од погрешне примене материјалног права што је за последицу имало и непотпуно утврђено чињенично стање, што је исходовало неминовност укидања нижестепених пресуда. Нижестепени судови су погрешно протумачили одредбу члана 43. Закона о наслеђивању. Погрешно тумачење и примена одредбе члана 43. цитираног закона је у суштини узрокована погрешном применом одредбе члана 199. став 2. ЗПП. Наиме, првостепени суд, а што оправдава и другостепени суд није дозволио преиначење тужбеног захтева тужиљи, тј. истицање њеног евентуалног тужбеног захтева у виду облигационог правног потраживања поред постављеног стварно правног потраживања везано за повреду нужног дела са оправдањем да би преиначење пред пресуђење било у супротности са начелом економичности поступка. У складу са тим није изводио друге доказе везано за предлоге тужиље у погледу утврђивања висине вредности заоставштине и повреде нужног дела тужиље. Међутим, нижестепени судови губе из вида да се овде радило о преиначењу које произилази из истог чињеничног стања и практично из истог правног основа – повреде права на нужни део, јер је остварење тога права било у виду стварног правног или облигационо правног захтева модалитет остварења права на нужни део. При оваквој ситуацији првостепени суд је требало да дозволи преиначење, тј. истицање и евентуалног тужбеног захтева јер је тужиља благовремено поднела тужбу везано за стварно правни захтев у току поступка истакла је и евентуални захтев. Ово посебно из разлога што је ставом 2. члана 43. Закона о наслеђивању предвиђено да суд може одлучити да нужном наследнику (по његовом захтеву) припадне одређени део ствари и права (стварно право) мада ближе не дефинише који су то услови па се то мора утврдити у сваком конкретном случају. Тужиља је везано за утврђење повреде права на нужни део тужбу поднела благовремено, па је било оправдано допустити преиначење тужбеног захтева који произилази из истог чињеничног стања и истог правног основа без обзира што је исто учињено пре закључења главне расправе. С друге стране, тужиља је определила облигационо правни захтев на висину од 20.000 евра и предложила да се прибави извештај Пореске управе на околност вредности спорне имовине, што првостепени суд није прихватио, а што је подржао и другостепени суд, а што је по мишљењу Врховног касационог суда било неправилно.

У поновном поступку, првостепени суд ће имати у виду примедбе овог суда, по истим поступити и након правилног утврђења чињеничног стања донеће одлуку у складу са законом.

На основу члана члана 416. став 2. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа судија

др Драгиша Б. Слијепчевић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић