Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев 4579/2019
20.11.2019. година
Београд

 

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Јасминке Станојевић, председника већа, Бисерке Живановић, Споменке Зарић, Бранислава Босиљковића и Зоране Делибашић, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Синиша Цветковић, адвокат из ..., против тужене Републике Србије, Министарство правде, Основни суд у Врању, коју заступа Републико јавно правобранилаштво – Одељење у Лесковцу, ради исплате, одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Вишег суда у Врању Гж 1198/13 од 09.05.2014. године, у седници већа од 20.11.2019. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужиоца, изјављеној против пресуде Вишег суда у Врању Гж 1198/13 од 09.05.2014. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужиоца, изјављена против пресуде Вишег суда у Врању Гж 1198/13 од 09.05.2014. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Врању – Судска јединица у Бујановцу П 3898/12 од 14.05.2013. године, тужена је обавезана да тужиоцу на име накнаде за извршени рад исплати 1.600,00 динара са законском затезном каматом од 29.10.2013. године до исплате и да му накнади парничне трошкове у износу од 29.300,00 динара.

Пресудом Вишег суда у Врању Гж 1198/13 од 09.05.2014. године, ставом првим изреке, преиначена је првостепена пресуда тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца да му тужена исплати износ од 1.600,00 динара са законском затезном каматом од 29.10.2003. године и да му накнади трошкове парничног поступка. Ставом другим изреке, тужилац је обавезан да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 24.000,00 динара.

Против другостепене пресуде, тужилац је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права и из разлога прописних чланом 404. Закона о парничном поступку.

По оцени Врховног касационог суда, нису испуњени законски услови за одлучивање о ревизији тужиоца као изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. став 1. важећег Закона о парничном поступку. Ревизијом се указује на погрешну примену одредаба о застарелости из Закона о облигационим односима, али се не указује на законске разлоге за изузетну дозвољеност ревизије, у смислу члана 404. ЗПП. Зато је одлучено као у ставу првом изреке.