Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев 4598/2024
11.04.2024. година
Београд

Врховни суд, у већу састављеном од судија: Јелице Бојанић Керкез, председника већа, Весне Станковић, Радославе Мађаров, Бранке Дражић и Драгане Бољевић, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Жељко Лакић, адвокат из ..., против туженог Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, Београд, чији је пуномоћник Јелена Босанац, адвокат из ..., ради стицања без основа, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Вишег суда у Ваљеву Гж 1772/23 од 09.11.2023. године, у седници одржаној 11.04.2024. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о посебној ревизији туженог изјављеној против пресуде Вишег суда у Ваљеву Гж 1772/23 од 09.11.2023. године.

УКИДАЈУ СЕ пресуда Вишег суда у Ваљеву Гж 1772/23 од 09.11.2023. године и пресуда Основног суда у Ваљеву П 294/23 од 18.09.2023. године и предмет враћа првостепеном суду на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Ваљеву Гж 1772/23 од 09.11.2023. године, одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена пресуда Основног суда у Ваљеву П 294/23 од 18.09.2023. године, којом је тужени обавезан да тужиоцу на име стицања без основа исплати 183.795,91 динара за период од 27.09.2016. године до 18.06.2020. године, са законском затезном каматом на појединачно означене месечне износе од доспећа до исплате, те да му надокнади парничне трошкове од 268.452,00 динара са законском затезном каматом од извршности пресуде до исплате.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију, због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као о посебној применом члана 404. ЗПП, ради уједначавања судске праксе.

Одлучујући о дозвољености ревизије у смислу члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 10/23), Врховни суд је оценио да су испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији ради уједначавања судске праксе, па је на основу члана 404. став 2. тог закона одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. ЗПП, Врховни суд је утврдио да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је остварио право на старосну пензију на основу привременог решења туженог од 02.11.2016. године, у месечном износу од 22.103,26 динара почев од 27.09.2016. године. Тим решењем је одлучено да се тужиоцу обуставља 1/3 пензије у корист рачуна доприноса за ПИО. У поступку по правним лековима ово решење је поништено, па је новим решењем туженог од 18.06.2020. године тужиоцу признато право на старосну пензију од 27.09.2016. године у месечном износу од 22.103,36 динара, али без обуставе 1/3 дела пензије. У временском периоду од 05.12.2016. године до 04.10.2018. године, тужени је по основу вршених обустава 1/3 пензије уплатио у корист доприноса за ПИО укупно 183.795,91 динара.

Са полазиштем на овако утврђене чињенице, као и да је доношење привременог решења од 18.06.2020. године донето у складу са одлуком Уставног суда („Службени гласник РС“ бр. 43/2011), којом је оглашена неуставном одредба члана 4. Одлуке о утврђивању својства осигураника и обавезе плаћања доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, нижестепени судови налазе да је тужени у обавези да тужиоцу на основу члана 210. став 1. Закона о облигационим односима врати наплаћене износе за које је отпао основ. Истакнути приговор застарелости потраживања одбијен је, пошто се код института стицања без основа примењује општи рок застарелости од 10 година предвиђен чланом 371. Закона о облигационим односима.

Становиште нижестепених судова се не може прихватити, имајући у виду да је о начину отклањања штетних последица појединачног акта насталог применом касираног неуставног или незаконитог општег акта усвојено правно схватање на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 17.02.2021. године. По овом правном схватању, лице коме је повређено право коначним или правноснажним појединачним актом донетим применом закона или другог општег акта за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом или законом, не може се обратити суду тужбом за накнаду штете пре него што покуша да отклони штетне последице неуставности или незаконитости касираног општег акта, изменом појединачног акта од стране његовог доносиоца, а уколико то није могуће подношењем захтева Уставном суду да својом одлуком одреди други начин отклањања штетних последица (утврђивањем права на накнаду штете, повраћајем у пређашње стање или на други начин). Ово из разлога што касаторна одлука Уставног суда уопште гледано производи правно дејство ex nunc у смислу члана 60. Закона о Уставом суду, али може имати и ретроактивно дејство под одређеним условима. Ретроактивно дејство касаторне одлуке Уставног суда не наступа аутоматски, нити постоји обавеза органа да по службеној дужности измени коначни или правноснажни појединачни акт донет на основу неуставног закона, али је орган дужан да поступи по предлогу странке за измену коначног или правноснажног појединачног акта донетог на основу закона или другог општег акта за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом и законом.