У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија Браниславе Апостоловић, председника већа, Бранислава Босиљковића, Зоране Делибашић, Бисерке Живановић и Божидара Вујичића, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији су пуномоћници Владимир Ристић и Татјана Хаџи Лазаревић, адвокати из Београда, против тужених ББ из ..., ВВ из ... и ГГ из ..., чији је заједнички пуномоћник Мирјана Живић Кнежевић, адвокат из ..., ради утврђења по тужби тужиоца и ради утврђења по противптужби тужене ГГ, одлучујући о ревизијама тужиоца и тужених ББ и ВВ, изјављених против пресуде Апелационог суда у Београду Гж 5071/2017 од 20.09.2017.године, у седници већа одржаној 07.11.2019.године, донео је

П Р Е С У Д У

I ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија тужиоца АА изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж 5071/2017 од 20.09.2017.године (други, трећи, четврти и пети став изреке).

II НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о посебној ревизији тужених ББ и ВВ изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж 5071/2017 од 20.09.2017.године.

III ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужених ББ и ВВ изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж 5071/2017 од 20.09.2017.године.

IV ОДБИЈА СЕ захтев тужених за накнаду трошкова поступка по ревизији.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П 28657/2016 од 13.06.2017. године, ставом првим изреке, утврђено је да постоји право на намирење новчаног потраживања тужиоца према туженима ББ и ВВ у износу од 165.000,00 динара, па су обавезани тужени ББ и ВВ да плате тужиоцу на име дуга износ од по 82.500,00 динара са законском затезном каматом почев од 22.11.2016.године до исплате. Ставом другим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца, па је утврђено да уговор о доживотном издржавању закључен између сада покојног ДД, као примаоца издржавања и тужене ГГ, као даваоца издржавања, оверен код Трећег општинског суда у Београду под Р 648/2006 од 23.06.2006.године, за трособан стан број .., површине 67 м 2 на првом спрату зграде, на улазу број .. куће број ..-.., у улици ... у ..., на катастарској парцели .. уписан у ЛН бр. .. КО ..., нема правно дејство према тужиоцу за износ тужиочевог потраживања од 21.000 евра са каматом коју овлашћене банке плаћају на штедне улоге по виђењу на валуту евро, почев од подношења тужбе 21.06.2007.године до исплате, у динарској противвредности, умањен за износ тужиочевог потраживања из става један ове пресуде, што је тужена ГГ дужна да призна и трпи, да се тужилац наплати из вредности описаног стана у извршном поступку. Ставом трећим изреке, обавезана је тужена ГГ да тужиоцу на име трошкова парничног поступка плати износ од 492.550,00 динара. Ставом четвртим изреке, одбијен је противтужбени захтев тужене ГГ којим је тражила да се утврди да је ништав и да не производи правно дејство од момента закључења Споразум закључен дана 15.04.2005.године између сада покојног ДД и тужиоца.

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж 5071/2017 од 20.09.2017. године, ставом првим изреке, потврђена је првостепена пресуда у ставу првом изреке, а жалба тужених је у том делу одбијена као неоснована. Ставом другим изреке, преиначена је првостепена пресуда у ставу другом изреке, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се утврди да уговор о доживотном издржавању закључен између сада покојног ДД, као примаоца издржавања и тужене ГГ, као даваоца издржавања, оверен код Трећег општинског суда у Београду под Р 648/2006 од 23.06.2006.године, за трособан стан број .., површине 67 м 2 на првом спрату зграде, на улазу к.бр. .. куће к.бр. ..-.., у улици ... у ..., на кп.бр. .. уписан у ЛН бр. .. КО ..., нема правно дејство према тужиоцу за износ тужиочевог потраживања од 21.000 евра са каматом коју овлашћене банке плаћању на штедне улоге по виђењу на валуту евро, почев од подношења тужбе 21.06.2007.године до исплате, у динарској противвредности, умањен за износ тужиочевог потраживања из става један пресуде, што је тужена ГГ дужна да призна и трпи да се тужилац наплати из вредности описаног стана у извршном поступку. Ставом трећим изреке, преиначује се првостепена пресуда у ставу четвртом изреке, тако што се усваја противтужбени захтев тужене ГГ, па се утврђује да је ништав и да не производи правно дејство од момента закључења споразум закључен дана 15.04.2005.године између сада покојног ДД и тужиоца. Ставом четвртим изреке, преиначује се решење о трошковима поступка садржано у ставу трећем изреке првостепене пресуде, тако што је обавезан тужилац да туженој ГГ накнади трошкове парничног поступка у износу од 372.934,00 динара. Ставом петим изреке, обавезан је тужилац да туженој ГГ накнади трошкове другостепеног поступка у износу од 33.000,00 динара.

Против другостепене пресуде тужилац је благовремено изјавио ревизију, због битних повреда одредаба парничног поступка и због погрешне примене материјалног права.

Против другостепене пресуде, ревизију су изјавили тужени ББ и ВВ, побијајући другостепену пресуду у првом ставу изреке. Предложили су да се о њиховој ревизији одлучио као о изузетно дозвољеној на основу члана 404. Закона о парничном поступку, тражили су трошкове ревизијског поступка.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. у вези члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 55/14), па је нашо да ревизија тужиоца није основана, а да ревизија тужених ББ и ВВ није дозвољена.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју овај суд пази по службеној дужности. Нису учињене ни битне повреде одредаба парничног поступка на које тужилац описно указује, а које се односе по тужиоцу на погрешну примену материјалног права.

Према утврђеним чињеницама, ДД је замолио тужиоца да га заступа у спору који је водио са братом у вези стана. Пошто није био у могућности да плаћа адвокатске трошкове имао је намеру ако добије спор да прода стан и да од новца оствареног продајом исплати тужиоца, с тим да се и продаја обави преко тужиоца. Правноснажном и извршном пресудом Трећег општинског суда у Београду П 4596/92-98 од 30.10.2002.године, одбијен је тужбени захтев ЂЂ, брата ДД, ради утврђења права коришћења на стану број .. у ... у улици ... бр. .., на првом спрату зграде и усвојен противтужбени захтев ДД па је обавезан његов брат да се са свим лицима и стварима исели из стана и преда га на коришћење. У тој парници тужилац је заступао ДД од 06.03.1998.године. Тужилац је у име ДД поднео Четвртом општинском суду у Београду предлог за извршење 24.12.2003.године, који је заведен под бројем И 312/03. Тужилац је заступао ДД и у радном спору пред Првим општинским судом у Београду, вођеном под бројем П1 354/03 од подношења тужбе до правноснажности пресуде. ДД је у ствојству странке и тужилац у својству његовог пуномоћника, закључили 15.04.2005.године споразум, у коме је констатовано да је ДД издао тужиоцу пуномоћје 10.06.1997.године да га заступа у својству туженог-противтужиоца пред Трећим општинским судом у Београду у предмету П 4596/92 против ЂЂ, ЈП „ЕЕ“ и ЈП „ЖЖ““, ради утврђивања права коришћења и исељења. Споразумели су се да ДД на име накнаде и награде за заступање исплати тужиоцу новчани износ у проценту од 35% од вредности трособног стана о коме се води спор, који се налази у ... у улици ... стан број .., који износ ће се тужиоцу исплатити након продаје стана, пошто се тај спор заврши у корист ДД и исти испражњен од лица и ствари преда њему на коришћење и у својину. Продају стана извршиће у име и за рачун ДД тужилац лично или преко овлашћене агенције, уколико се другачије накнадно не споразумеју. Исплату уговореног износа ДД ће извршити тужиоцу истовремено са пријемом купорподајне цене. Уколико би се спор правноснажно окончао на штету ДД, он би био у обавези да исплати тужиоцу нужне трошкове на име награда и накнаде према важећој Адвокатској тарифи, у складу са предузетим радњама и активностима и са вредношћу предмета спора. Приликом обрачуна о исплати уговорене накнаде и награде тужиоцу узеће се у обзир накнада коју ће ДД на име трошкова заступања исплатити тужиоцу и иста одбити од укупно обрачунатог износа. У уговорену накнаду улазе и трошкови заступања ДД од стране тужиоца и по предмету извршења пред Четвртим општинским судом у Београду И 312/03 и по предмету Првог општинског суда у Београду П1 354/03. Констатовали су да је овај споразум сачињен међу њима усменим путем, још 1997.године приликом издавања пуномоћја од стране ДД, али исти озваничују 15.04.2005.године, након што су предмет П 4596/92-98 и И 312/03 правноснажно окончани, с тим да за не довршени предмет П1 354/03 тужиоцу не припада посебна накнада. Истог дана ДД је и специјалним пуномоћјем овластио адвокатску канцеларију тужиоца и Владимира Ристића да у његово име и за његов рачун пронађе купца, изврши продају и прими цену трособног стана у улици ... број .. у ..., стан број .., на првом спрату зграде, површине од 67 м 2 , с тим што је адвокатска канцеларија у обавези да се придржава његових упутстава у односу на цену стана и остале услове продаје, а трошкове пореза на промет и све остале судске трошкове сноси купац. Сведок Владимир Ристић, адвокат је учествовао у сачињавању нацрта споразума, који је по диктату тужиоца откуцала сведок ЗЗ, секретарица у тужиочевој адвокатској канцеларији. ДД је прочитао споразум и затим су га он и тужилац потписали у присуству сведока Владимира Ристића и тужене ГГ, а ДД је потписао и специјално пуномоћје у присуству истих лица, које је такође секретарица тужиочеве адвокатске канцеларије откуцала. Према налазу и мишљењу судског вештака графолога Радослава Савичевића, допунског налаза и мишљења и исказа је утврђено да потпис на споразуму је аутентичан потпису ДД, његове болести и старосна доб нису могли имати утицаја на потпис, а могао је исписати потпис са намером да се касније тог потписа може одрећи, за шта је један од индикатора који иде у прилог оваквом начину исписивања усмеравања потписа са нагибом у супротну страну од уобичајеног исписивања. Потпис на специјалном пуномоћју је аутентични потпис ДД. ДД је дао тужиоцу кључ од стана како би могао да оглашава стан ради продаје и показује потенцијалним купцима. Договорили су да цена стана буде око 70.000 евра. Тужилац је у пролеће 2006.године довео купца да види стан, али ДД није пристао на цену од 75.000 евра. Тужиочева адвокатска канцеларија је упутила ДД 10.04.2006.године понуду да се у року од 7 дана од пријема изјасни о варијантама за измирење дуга и то да закључе уговор о купопродаји за цену од 56.000 евра, с тим да они сносе трошкове хипотеке који износе око 8.000 евра, те да му тако исплате нето износ од 48.000 евра, с обзиром да дугује 24.000 евра, на тај начин би укупна цена предметног стана износила 80.000 евра, а уколико ту понуду не прихвати достављају му примерак заложне изјаве да на стану пишу хипотеку на износ од 24.000 евра, с тим да је дан доспелости дуга 01.05.2006.године, у који износ би ушли сви њихови издаци и трошкови према сачињеној спецификацији послова и радњи које су предузимали. Уколико до тада дуг не би измирио припала би и законска камата на тај износ почев од 02.05.2006.године до исплате, као и трошкови продаје стана, уколико се дуг не би на други начин регулисао. Тужилац је у јулу 2006. године довео колегиницу да види стан, али је тужена ГГ рекла да стан више није на продају. Тужилац се са ДД последњи пут чуо у септембру 2006.године. ДД је у својству примаоца издржавања са туженом ГГ у својству даваоца издржавања закључио уговор о доживотном издржавању, оверен пред Трећим општинским судом у Београду од 23.06.2006.године, према ком јој је пренео после своје смрти право власништва на наведеном стану број .. у површини 67 м 2 , поближе описано у другом ставу изреке другостепене пресуде и ванкњижно власништва – стана број .. у ... у ... број .. у приземљу, површине 11 м 2 , на основу уговора о продаји непокретности овереног у Првом општинском суду у Београду 05.08.2002.године. ДД је преминуо .. .10.2006.године. У поступку расправљања заоставштине иза његове смрти је утврђено да је од лица која по закону имају право на наслеђе оставио синове туженог ББ и туженог ВВ, проглашено је својеручно завештање према ком искључиво право располагања има тужена ГГ, констатовано је да је сачинио уговор о доживотном издржавању, као предмет заоставштине утврђена су права и обавезе према правноснажној пресуди Трећег општинског суда у Београду П 4596/92 од 30.10.2002.године, којом су му досуђени трошкови парничног поступка у износуод 165.000,00 динара. Синови су дали наследнике изјаве да се прихватају наследства које им по закону припада, тужилац је поднеском од 08.02.2007.године пријавио потраживање у износу од 24.000 евра. То потраживање су синови и ванбрачна супруга туженог ГГ признали да постоји, али су оспорили висину, те су правноснажним решењем Трећег општинског суда у Београду од 01.08.2007.године синови оглашени за наследнике на заоставштити на једнаке делове. После смрти ДД тужена ГГ и тужени ВВ са супругом су дошли у тужиочеву адвокатску канцеларију и понудили су да исплате тужиоцу износ од 5.000 евра као накнаду за адвокатске услуге да не би поднео тужбу суду.

На утврђено чињенично стање, правилно је другостепени суд применио материјално право када је првостепену пресуду преиначио у ставу другом изреке, тако што је одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се утврди да предметни уговор о доживотном издржавању закључен између сада покојног ДД, као примаоца издржавања и тужене ГГ, као даваоца издржавања, нема правно дејство према тужиоцу за износ његовог потраживања од 21.000 евра са каматом умањен за износ који је досуђен у првом ставу изреке првостепене пресуде. Правилно је преиначена и првостепена пресуда у ставу четвртом изреке, тако што је другостепени суд усвојио противтужбени захтев тужене ГГ и утврдио да је ништав предметни споразум закључен 15.04.2005.године између сада покојног ДД и тужиоца.

Правилно је закључио другостепени суд да је првостепени суд пропустио да на утврђено чињенично стање примени члан 3. Тарифе о наградама и накнади трошкова за рад адвоката („Службени гласник РС“ бр. 18/90 са изменама и допунама), којим је било прописано да сваки уговор о награди и накнади трошкова мора гласити само на износ у новцу, с тим што адвокат не може уговорити да му на име награде и накнаде трошкова припада део захтева странке који треба да буде остварен у било којем поступку.

Према утврђеним чињеницама тужилац и ДД постигли су усмени споразум приликом издавања пуномоћја 10.06.1997.године да на име накнаде трошкова и награде за заступање ДД тужиоцу исплати новчани износ у проценту од 35% од вредности стана, који ће му исплатити након продаје стана, пошто се спор заврши у његову корист и стан му се испражњен од лица и ствари преда на коришћење и у својину, који је озваничен након правноснажног окончања спора сачињењем писменог споразума 15.04.2005. године када је ДД специјалним пуномоћјем овластио адвокатску канцеларију тужиоца за продају стана, до које није дошло, то је правилан закључак другостепеног суда да усмени споразум је противан члану 3. тада важеће Тарифе о наградама и накнади трошкова за рад адвоката и као такав је ништав сходно члану 103. став 1. Закона о облигационим односима. Самим тим и писмени споразум је ништав, а тужилац како правилно закључује другостепени суд није доказао своју тврдњу из тужбе да има доспело потраживање према ДД у износу који је тврдио да има, нити је доказао да ДД у време закључења уговора о доживотном издржавању са туженом ГГ 23.06.2006.године је био инсолвентан, односно да није имао довољно средстава да би испунио тужиочево потраживање. Одредбом члана 280. став 1. Закона о облигационим односима је прописано да сваки поверилац чије је потраживање доспело за исплату и без обзира када је настало, може побијати правну радњу свог дужника која је предузета на штету повериоца, а у члану 280. став 2. је прописано да се сматра да је правна радња предузета на штету повериоца ако услед њеног извршења дужник нема довољно средстава за испуњење повериочевог потраживања. Из утврђених чињеница произлази, да нису испуњени услови за примену одредбе члана 280. став 1.и став 2. Закона о облигационим односима, како то правилно констатује и другостепени суд, па су стога неосновани наводи ревизије тужиоца о погрешној примени материјалног права.

Правилно су нижестепени судови применом одредбе члана 222. и 224. Закона о наслеђивању обавезали тужене ББ и туженог ВВ да тужиоцу исплате износ од по 82.500,00 динара са законском затезном каматом почев од 22.11.2016.године до исплате. Тужени ББ и ВВ, синови покојног ДД, правноснажним решењем Трећег општинског суда у Београду О 2223/06 од 01.08.2007.године оглашени су за наследнике на једнаке делове на његовој заоставштини, коју чине досуђени трошкови поступка правноснажном пресудом тог суда П 4596/02-08 од 30.10.2002.године у износу од 165.000,00 динара. Тужени ББ и ВВ, су с тога дужни да тужиоцу исплате наведени износ, односно сваки од њих до висине вредности свог наследног дела од ½, што износи по 82.500,00 динара са законском затезном каматом од преиначења тужбе 22.11.2016.године до исплате. Према томе, тужиоцу за заступање сада покојног ДД припада износ од 165.000,00 динара са каматом од 22.11.2016.године, док тражени износ од 21.000 евра са каматом тужиоцу не припада из разлога који су наведени у другостепеној и ревизијској одлуци.

Из наведених разлога, неосновано ревизијом тужилац побија како чињенично стање, тако и примену материјалног права у другостепеној одлуци, па је његова ревизија као неоснована одбијена. Врховни касациони суд је том приликом ценио све остале наводе у ревизији тужиоца, па је нашао да су без утицаја на правилно донету одлуку другостепеног суда у другом и трећем ставу изреке.

Тужени ББ и ВВ су изјавили ревизију на основу одредбе члана 403. став 1. тачка 2. и члана 404. ЗПП. Како је другостепени суд потврдио првостепену  пресуду у првом ставу изреке, а не преиначио, то ревизија тужених није дозвољена на основу оредбе члана 403. став 1. тачка 2. ЗПП. У преиначеном делу другостепене пресуде ревизија је дозвољена у односу на тужиоца због преиначења. Зато је Врховни касациони суд ценио дозвољеност ревизије тужених на основу одредбе члана 404. ЗПП и нашао да нису испуњени услови из члана 404. ЗПП за одлучивање о посебној ревизији тужених.

У конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса и уједначавања судске праксе, као ни потреба новог тумачења права, узимајући у обзир врсту спора и садржину тужбеног захтева у односу на тужене ББ и ВВ. Ревизијом изјављеном на основу члана 404. став 1. ЗПП, тужени указују на погрешно чињенично стање и погрешну примену материјалног права. Тужени у ревизији указују на чињенична и правна питања која се односе на конкретан спор, што није разлог за одлучивање о ревизији, као о посебној ревизији. Образложење побијане другостепене пресуде за одлуку о потврђивању првостепене пресуде, у делу који се односи на ове тужене, у складу је са пстојећом судском праксом у тумачењу и примени материјалног права, тако да не постоји потреба за новим тумачењем права.

Из наведених разлога, посебна ревизија тужених није дозвољена, па је применом члана 404. ЗПП одлучено као у другом ставу изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије на основу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је нашо да ревизија није дозвољена.

У имовинскоправним споровима о дозвољености ревизије одлучује се применом члана 403. став 3. ЗПП, којим је прописано да ревизија није дозвољена ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе. Износ од 165.000,00 динара, односно за сваког од тужених по 82.500,00 динара, са припадајућом каматом очигледно не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, као меродавну за оцену дозвољености ревизије у смислу наведеног члана 403. став 3. ЗПП.

Због тога је применом члана 413. ЗПП одлучено као у трећем ставу изреке.

Правилно је другостепеном пресудом одлучено о трошковима парничног поступка у четвртом и петом ставу изреке, па неосновано ревизијом тужилац побија одлуку о трошковима парничног поступка.

Одлука о захтеву тужених за накнаду трошкова поступка по ревизији, донета је применом члана 153. став 1. и члана 165. став 1. ЗПП, јер тужени нису успели у поступку по ревизији и зато немају право на накнаду трошкова тог поступка.

Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 414. став 1. и члана 413. ЗПП одлучио као у изреци ревизијске одлуке.

Председник већа - судија

Бранислава Апостоловић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић