Побијаном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 1330/20 од 16.07.2020. године, у ставу првом алинеја 1 изреке, преиначена је првостепена пресуда, тако што су прво, друго и трећетужени солидарно обавезани да тужиоцу накнаде стварну штету од још 5.350,00 динара, сада укупно износ од 26.750,00 динара, са затезном каматом од 24.01.2020. године до исплате. Алинејом 2 је преиначена првостепена пресуда и одбијен тужбени захтев за обавезивање прво и друго туженог да тужиоцу солидарно накнаде измаклу добит за 2014. и 2015. годину у износу од по 2.996,00 динара, са затезном каматом од 06.01.2017. године до исплате. Алинејом 3 је одбијен захтев за исплату законске затезне камате на износ од 2.996,00 динара на име штете досуђене за 2013. годину и то за период од 06.01.2017. до 24.01.2020. године. Алинејом 4 преиначена је и одлука о трошковима поступка тако што су тужиоцу досуђени трошкови у износу од још 30.000,00 динара, односно укупно 250.300,00 динара са затезном каматом од извршности пресуде до исплате. Алинејом 5 у преосталом побијаном, а непреиначеном делу првостепена пресуда је потврђена. Ставом другим изреке, одбијени су захтеви тужиоца и првотуженог за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правоснажне пресуде донете у другом степену тужилац је изјавио посебну ревизију, због погрешне примене материјалног права. У ревизији је истакао погрешну примену правила о терету доказивања у ситуацији када су доказни предлози тужиоца одбијени.

Одлучујући о дозвољености ревизије у смислу члана 403. став 2. тачка 2. и став 3. ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да је редовна ревизија тужиоца дозвољена у делу где је другостепени суд преиначио првостепену пресуду у погледу главног потраживања на штету тужиоца (став 1. алинеја 2 изреке побијане пресуде) и одлуке о трошковима другостепеног поступка (став 2. изреке). У преосталом делу одбијеног тужбеног захтева редовна ревизија није дозвољена, јер је другостепени суд потврдио првостепену пресуду, а вредност предмета спора побијаног дела пресуде је 633.334,00 динара или 5.394 евра, што је испод ревизијског цензуса прописаног одредбом члана 403. став 3. ЗПП. Није дозвољена ни у делу преиначења одлуке о камати као споредном тражењу, јер се члан 403. став 2. тачка 2 .ЗПП не примењује када се преиначење односи само на камату. Зато је у том делу дозвољеност ревизије тужиоца цењена и са аспекта одредбе члана 404. ЗПП.

Одредбом члана 404. ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11...55/14) прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности посебне ревизије одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Поступајући на основу цитиране законске одредбе Врховни касациони суд није дозволио одлучивање о посебној ревизији. Одлучивање о захтеву тужиоца за накнаду штете не представаља правно питање од општег интереса или правно питањеа у интересу равноправности грађана, о коме би Врховни касациони суд одлучивао по посебној ревизији. Не ради се о питању о коме је потребно ново тумачење права или уједначавање судске праксе. У сваком конкретном случају оценом доказа суд одлучује о захтеву за накнаду штете. Оцена доказа и примена правила о терету доказивања (члан 8. и 231 ЗПП) нису разлози због којих се посебна ревизија може дозволити.

На основу изложеног и члана 404. ЗПП одлучено је као у изреци неприхватањем посебне ревизије и одбачајем ревизије тужиоца осим у преиначеном делу главног захтева.

У делу где је ревизија тужиоца дозвољена, Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду у смислу члана 408. ЗПП и утврдио да ревизија није основана.

У спроведеном поступку није учињена апсолутно битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеним чињеницама, тужилац је власник и држалац катастарских парцела .. и .. уписаних у ЛН .. КО ... . У марту 2013. године река Лешница је срушила бетонску подзиду поред пута која је пала у реку и скренула воду на имање тужиоца. На северозападној страни река је однела део кп.бр .. у облику лука. Тај део је испуњен водом и не може се користити у пољопривредне сврхе.

Код овако утврђених чињеница првостепени суд је закључио да тужилац поред стварне штете трпи и штету у виду изгубљене добити због немогућности коришћења тог дела парцеле, па му је досудио накнаду за 2013, 2014. и 2015. годину у висини чистог годишњег прихода од 2.996,00 динара, према налазу вештака од 06.01.2017. године, од када је тужиоцу и досудио камату.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду у погледу захтева за изгубљену добит са каматом за 2014. и 2015. годину и тужбени захтев у том делу одбио. Полазећи од дефиниције измакле добити да је то добит коју је тужилац основано могао очекивати и објективно стећи закључује да се то односи само на 2013. годину, када је тужилац већ имао засејану спорну површину парцеле, па је основано могао очекивати приход, да није спречен пропуштањем тужених. Такву добит тужилац није могао очекивати у 2014. и 2015. години, ни по редовном току ствари ни према посебним околностима имајући у виду да су 2014. године настале поплаве без кривице тужених. Због тога није обрађиван ни преостали део парцеле, па не би био обрађиван ни део који је остао под водом те нема ни изгубљене добити тужиоца.

Неоснован је ревизијски навод тужиоца да је другостепени суд погрешно применио материјално право када је одбио тужбени захтев за накнаду изгубљене добити осим за 2013. годину, јер тужилац и након ове године, односно трајно трпи штету због немогућности коришћења тог дела парцеле. Ово са разлога што је део тужиочеве катастарске парцеле потопљен 2013. године. Тужиоцу је досуђена материјална штета у виду стварне штете као противвредности потопљеног дела парцеле. Стога тужилац не може тај део парцеле и даље третирати као своје власништво, нити у смислу члана 189. ЗОО са тог дела очекивати добит у наредним годинама ни по редовном току ствари ни по посебним околностима.

Обзиром на делимичан успех тужиоца, али и делимичан успех туженог у жалбеном поступку правилна је и одлука другостепеног суда којом су одбијени захтеви за накнаду трошкова другостепеног поступка сагласно члану 153. став 2. ЗПП.

На основу изложеног, применом члана 414. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић