Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж2 188/2021 од 20.05.2021. године, ставом првим изреке, одбијене су као неосноване жалбе тужених и потврђена пресуда Основног суда у Лесковцу П2 136/19 од 11.01.2021. године у првом ставу изреке. Ставом другим изреке, одбијена је као неоснована жалба туженог ЕЕ из ... и потврђено решење о трошковима поступка садржно у трећем ставу изреке исте пресуде. Ставом трећим изреке, преиначено је решење о трошковима поступка садржано у другом ставу изреке, тако што је одбијен захтев тужилаца којим су тражили да се тужени ГГ, ДД, ЂЂ и ЕЕ сви из ... обавежу да им накнаде трошкове поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени ВВ, ГГ и ДД су благовремено изјавили ревизије због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, а тужени ВВ и због прекорачења тужбеног захтева.

Одлучујући о изјављеним ревизијама, на основу члана 403. став 2. тачка 1. и члана 408. ЗПП у вези са чланом 208. Породичног закона, Врховни касациони суд је нашао да ревизије нису основане.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности и на коју тужени ВВ неосновано указује ревизијом. Спор о праву становања, предвиђеном чланом 194. Породичног закона, је спор за заштиту права детета из члана 263. тог Закона, о чему одлучује суд. Тужени ВВ ревизију изјављује и због битних повреда одредаба парничног поступка из тачки 6, 8, 10. и 11. става 2. означене одредбе, али исте није истицао у жалби, нити су оне учињене у другостепеном поступку. Због битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачке 5, 9. и 12. ЗПП за које су у ревизији овог туженог наведени разлози, тај ванредни правни лек се по закону не може изјавити (члан 407. став 1. тачка 2. ЗПП). Ревидент ВВ се позива и на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП, али то чини паушално, без навођења процесне одредбе коју другостепени суд није применио или је погрешно применио, а на исти начин указује и да је прекорачен тужбени захтев. Нису основани наводи ревизије тужених ДД и ГГ, којима се указује на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. у вези члана 205. став 1. и члана 211. став 1. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, правноснажном пресудом Основног суда у Лесковцу П2 606/15 од 08.10.2015. године разведен је брак тужиље ББ и туженог ВВ, а њихово заједничко малолетно дете – тужилац АА, поверен је мајци на самостално вршење родитељског права. Тужиља ББ је од закључења брака живела у приземном делу куће у улици ... број ... у ..., и тај део куће наставила је да са малолетним дететом користи и након престанка брачне заједнице, односно развода брака. Тужени ВВ се пре подношења тужбе за развод брака преселио код мајке – тужене ГГ, у кућу на истој адреси означену кућним бројем ... . Породична стамбена зграда у означеној улици уписна је као сувласништво покојног ЖЖ са уделом од 43/67 идеалних делова и покојног ЗЗ са уделом од 24/67 идеалних делова. Тужени ВВ, ГГ и ДД су законски наследници покојног ЖЖ, а тужени ЂЂ и ЕЕ су законски наследници покојног ЗЗ и његове супруге, покојне ИИ. Тужени ЂЂ користи спратни део куће који није функционално повезан са приземљем (до спрата куће долази се спољним степеништем), тужени ДД са породицом користи други објекат на истој адреси, а тужени ВВ и ГГ живе у трећем објекту означеног другим кућним бројем. Тужиоци нису власници усељивог стана или куће. Тужиљини родитељи живе у ..., у заједници са породицом њене сестре, у приземној кући са поткровљем које није оспособљено за становање. Тужиља и тужени ВВ су запослени и остварују редовне приходе. Орган старатељства је дао мишљење да је у најбољем интересу малолетног детета да се утврди његово право становања у призеном делу означене куће.

На овако утврђено чињенично стање, нижестепени судови су у овом спору правилно применили материјално право.

Тужилац малолетни АА и његова мајка – тужиља ББ која самостално врши родитељско право, испуњавају услове прописане чланом 194. став 1. Породичног закона за остварење права становања јер немају право својине на усељивом стану.

Нису основани наводи ревизије тужених ГГ и ДД да тужиља ББ није активно легитимисана у спору за установљење права становања, јер то право припада само детету. Право становања из цитиране законске одредбе је по својој правној природи лична службеност – стварно право на туђој ствари, које није везано за повласно добро (непокретност) већ припада тачно одређеном лицу које има овлашћење да употребљава туђе просторије за становање. Према граматичком тумачењу члана 194. став 1. Породичног закона, право становања припада детету и родитељу који врши родитељско право, па је зато и тужиља ББ активно легитимисана да тужбом тражи утврђење тог права, а такав закључак о њеној легитимацији произилази и из правне природе личне службености права становања.

Неосновани су и наводи ових ревидената да они нису пасивно легитимисани. Тужени су сувласници породичне стамбене зграде која се састоји од приземља и спрата. Између њих није извршена физичка деоба непокретности, писменим споразумом постигнутим у складу са чланом 16. став 4. Закона о основама својинскоправних односа, а не постоји ни одлука суда о томе донета у посебном ванпарничном поступку уређеном одредбама чланова 148. – 154. Закона о ванпарничном поступку. Сувласници су усмено уредили начине коришћења ове непокретности, али на тај начин није престао њихов сувласнички однос, због чега су сви они пасивно легитимисани у овом спору и налазе се у положају супарничара из члана 211. став 1. ЗПП.

Ревизијом туженог ВВ неосновано се указује на погрешну примену одредбе става 3. члана 194. Породичног закона, којом је право становања детета и родитеља који врши родитељско право условљено непостојањем очигледне неправде за другог родитеља. Појам „очигледна неправда“ представља правни стандард и односи се на ситуацију у којој би се тужени нашао после евентуалног усвајања тужбеног захтева. У конкретном случају, и по оцени ревизијског суда, не постоје околности због којих би установљење права становања у корист тужилаца представљало очигледну неправду за туженог ВВ, а то свакако не могу бити лоши лични односи са мајком – туженом ГГ, са којом живи у заједници од престанка брачне заједнице са тужиљом ББ. Нижестпени судови су утврдили да тужиоци немају у својину усељив стан, што је битна чињеница да им се призна право становања у смислу одредбе члана 194. став 1. Породичног закона, као и изостанак околности због којих би установљавање таквог права било очигледна неправда по туженог ВВ, у смислу става 3. исте одредбе.

Следствено изложеном, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић