
Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев 5240/2020
25.11.2020. година
Београд
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужиоца, изјављеној против пресуде Вишег суда у Лесковцу Гж 1370/19 од 21.07.2019. године, као изузетно дозвољеној.
ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија тужиоца, изјављена против пресуде Вишег суда у Лесковцу Гж 1370/19 од 21.07.2019. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Лесковцу П 2190/18 од 08.02.2019. године, ставом првим изреке, одбијен као неоснован тужбени захтев којим је тужилац тражио да се обавеже тужени да тужиоцу, као потрошачу електричне енергије, на име неоснованог обогаћења, неосноване наплате трошкова издавања и слања рачуна и инфо центра за период од 01.10.2014. године до 01.08.2017. године, исплати укупан новчани износ од 5.403,52 динара, са законском затезном каматом обрачунатом од дана пресуђења 08.02.2019. године до исплате. Ставом другим изреке, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.
Пресудом Вишег суда у Лесковцу Гж 1370/19 од 21.07.2019. године, одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена првостепена пресуда.
Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је изјавио ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, с тим што је предложио да се ревизија сматра изузетно дозвољеном, на основу члана 404. Закона о парничном поступку.
Применом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.72/11 и 55/14), посебна ревизија се може изјавити због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда, потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права. Према ставу 2. истог члана, испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије Врховни касациони суд цени у већу од пет судија.
Врховни касациони суд налази да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 404. ЗПП, јер се ревизијом тужиоца не указује да постоји потреба да се размотре правна питања од општег интереса или да постоји потреба новог тумачења права или неуједначена судска пракса, већ се оспорава утврђено чињенично стање, а одлуке нижестепених судова о основаности тужбеног захтева засноване су на примени одговарајућих одредаба материјалног права, због чега је и одлучено као у ставу првом изреке.
Испитујући дозвољеност ревизије применом чл. 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11 ... 55/14), Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.
Одредбом члана 468. став 1. ЗПП, прописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу који не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, док према члану 479. став 6. ЗПП, против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредности ревизија није дозвољена.
Тужба ради неоснованог обогаћења је поднета 04.08.2017. године. Вредност предмета спора је 5.403,52 динара.
Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору, у коме вредност предмета спора, очигледно не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, што значи да се ради о спору мале вредности, у коме ревизија није дозвољена, то је и ревизија тужиоца недозвољена, применом члана 479. став 6. ЗПП.
На основу члана 413. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.
Председник већа – судија
Јасминка Станојевић, с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Марина Антонић