Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев 5339/2019
13.05.2020. година
Београд

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Весне Поповић, председника већа, Зоране Делибашић, Гордане Комненић, Божидара Вујичића и Јелице Бојанић Керкез, чланова већа, у правној ствари тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Миланка Танасковић, адвокат из ..., против тужене „Комерцијалне банке“ АД Београд, чији је пуномоћник Немања Алексић, адвокат из ..., ради стицања без основа, одлучујући о ревизији тужене изјаљеној против пресуде Вишег суда у Краљеву Гж 46/19 од 10.09.2019. године, у седници одржаној 13.05.2020. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужене изјављеној против пресуде Вишег суда у Краљеву Гж 46/19 од 10.09.2019. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија тужене изјављена против пресуде Вишег суда у Краљеву Гж 46/19 од 10.09.2019. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Рашкој П 342/18 од 09.10.2018. године, ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев, па је утврђено да је ништава и да не производи правно дејство одредба члана 6. став 1. Уговора о динарском кредиту за рефинансирање кредита без девизне клаузуле бр. .. од 17.05.2013. године, који је закључен између тужиље и тужене, а која одредба гласи: „Корисник кредита се обавезује да по основу трошкова обраде кредитног захтева и пуштања кредита у коришћење плати банци једнократну накнаду у висини од 2% од износа одобреног кредита из члана 6. став 1. овог уговора“. Ставом другим изреке обавезана је тужена да тужиљи исплати 3.600,00 динара са законском затезном каматом од 17.05.2013. године па до исплате. Ставом трећим изреке обавезана је тужена да тужиљи накнади трошкове парничног поступка од 17.300,00 динара.

Пресудом Вишег суда у Краљеву Гж 46/19 од 10.09.2019. године, одбијена је жалба тужене и потврђена првостепена пресуда.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена је изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној применом члана 404. ЗПП.

Применом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.72/11, 55/14 и 87/18), посебна ревизија се може изјавити због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда, потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и када је потребно ново тумачење права. Према ставу 2. истог члана, испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије Врховни касациони суд цени у већу од пет судија.

Врховни касациони суд налази да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 404. ЗПП. Наиме, иако тужена има право на накнаду трошкова обраде кредита, у конкретном случају тужбени захтев тужиље је усвојен и утврђено да је ништава одредба члана 6. став 1. Уговора о динарском кредиту за рефинансирање кредита без девизне клаузуле бр. .. од 17.05.2013. године и тужена обавезана да тужиљи исплати 3.600,00 динара са припадајућом каматом, јер тужена није доказала на шта се односе трошкови обраде кредитног захтева и пуштања кредита у коришћење у висини од 2% од износа одобреног кредита, а који су тужиљи наплаћени. Како одлука у споровима са оваквим тужбеним захтевом зависи од утврђеног чињеничног стања, односно од чињенице да ли је тужена (на којој је терет доказивања) доказала оправданост, намену и висину трошкова који су од тужиље, као клијента наплаћени, то одлуке апелационих судова којима је евентуално другачије одлучено о истом правном питању, не представљају нужно и различито поступање суда у истој правној ствари. Сагласно наведеном, Врховни касациони суд налази да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужене као изузетно дозвољеној, јер не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права. Како на основу изнетог произилази да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 468. став 1. ЗПП, прописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу који не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе. Одредбом члану 479. став 6. ЗПП, прописано је да против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредности ревизија није дозвољена.