Против правноснажне другостепене пресуде, тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права и битних повреда одредаба парничног поступка учињених у поступку пред другостепеним судом - прекорачење тужбеног захтева.

Испитујући побијану пресуду на основу чл. 408. и 403. став 2. тачка 3. ЗПП (''Службени гласник РС'' бр. 72/11... 18/20) Врховни касациони суд је нашао да тужиљина ревизија није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју овај суд пази по службеној дужности, нити је у поступку пред другостепеним судом дошло до прекорачења тужбеног захтева од стране тог суда у складу са чланом 407. став 1. тачка 5. ЗПП, а на коју повреду указује ревизија, јер је другостепени суд одржао расправу, укинуо првостепену пресуду и одлучио о захтевима странака усвајајући изјављену жалбу, а што је овлашћен по члану 403. став 2. тачка 3. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, између тужиље АА и туженог ББ закључен је брак ...2009. године у коме су добили сина рођеног ...2009. године. Брак је разведен пресудом Основног суда у Врању П2 425/13 од 01.11.2013. године. За време трајања брака по уговору о купопродаји Ов3 ../2012 од 01.06.2012. године и анексу уговора од 12.06.2012. године који је закључен између ГГ, као продавца и ББ, као купца, купљен је стан површине 80м² на првом спрату у улици ... број .. у ... и то за 18.000 евра, а купопродајна цена је исплаћена. Убрзо након развода брака по уговору о продаји непокретности од 30.12.2013. године Ов3 ../2013 тужени ББ је стан продао туженом ВВ који је сада и уписан код надлежног органа као власник стана. Правноснажним решењем Основног суда у Врању П 719/16 од 04.04.2017. године утврђено је да је тужени ББ у односу на тужиљу извршио сметање државине самовласним одузимањем судржавине на том стану тако што је 31.07.2013. године променио браву на улазним вратима и тужиљи онемогућио приступ у стан, те му је наложено отклањање последица.

Тужиља у овој парници сматра да је предметни стан стечен у току трајања брачне заједнице између ње и туженог ББ, те да отуда представља њихову заједничку имовину. Самим тим, тужени ББ без њене сагласности није могао да отуђи наведени стан пре извршене деобе јер је то противно одредби члана 174. став 3. Породичног закона, те такво располагање повлачи ништавост уговора у целини што је и тражено. Нижестепени судови су у поступку утврдили да је предметни стан заиста стечен у току трајања брака између тужиље и туженог ББ, те да отуда представља њихову заједничку имовину као и да пре закључења спорног уговора није извршена деоба између бивших супружника предметног стана. Међутим, у самој парници нижестепени судови су по изведеним доказима утврдили сувласничке уделе странака у предметном стану, с тим што је првостепени суд нашао да је тужиљин удео 17,01% док је другостепени суд нашао да је то 42,87%, па су нижестепени судови сматрали да је уговор о отуђењу предметног стана ништав у оном делу у коме тужени ББ није био власник на истом, па није тим делом ни могао дао располаже због чега је уговор у том делу противан принудним прописима и ништав, али да није ништав у целини како је то тужиља тражила. У складу са наведеним судови су и донели одлуке како је то наведено.

Код чињенице да је предметни стан заједничка имовина ранијих супружника није споран став ревизије да је чланом 174. став 3. Породичног закона прописано да супружник не може располагати својим уделом у заједничкој имовини нити га може оптеретити правним послом међу живима и то пре извршене деобе а по члану 177. истог закона деобом заједничке имовине сматра се утврђивање сувласничког односа суповерилачког удела сваког супружника у заједничкој имовини. Другостепени суд је у овој парници утврдио сувласничке уделе ранијих супружника у предметном стану и то да је тужиља сувласник на истом са 42,87%. На тај начин је извршена деоба непокретности из члана 177. Породичног закона. То даље значи да је након тога по члану 14. став 2. Закона о основама својинскоправних односа тужени ББ као сувласник могао да располаже својим уделом без сагласности осталих сувласника односно у конкретном случају тужиље. Имајући у виду наведене одредбе по мишљењу овог суда у конкретном случају се може применити одредба члана 107. став 2. ЗОО. Наиме, очито је да је правилан став ревизије о ништавости уговора у моменту његовог сачињавања с обзиром на чињеницу да је извршено отуђење непокретности која представља заједничку имовину супружника без претходне деобе. Међутим, накнадно је утврђен сувласнички удео брачних другова у тој имовини на који начин је дошло до престанка разлога за ништавост таквог уговора. Забрана која је прописана у овом случају у конкретном случају се може сматрати забраном мањег значаја из члана 107. став 2. ЗОО која не повлачи ништавост уговора у целини већ повлачи ништавост самог оног дела уговора који је немогућ због предмета из члана 47. ЗОО. Наиме, ББ није могао располагати туђом ствари јер у том делу је предмет обавезе немогућ, па је у том делу уговор и ништав, а у преосталом делу, како то правилно налазе нижестепени судови уговор код свега напред наведеног може да производи дејство.

Све напред наведено су разлози због којих је одлучено као у изреци на основу члана 414. став 1. ЗПП.

Председник већа судија

Божидар Вујичић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић