Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду применом члана 408. Закона о парничном поступку - ЗПП (''Службени гласник РС''бр.72/11, 55/14), Врховни касациони суд је утврдио да ревизија тужиље није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је као зајмопримац са туженим као зајмодавцем закључила 08.05.2015. године Уговор о зајму на основу којег је тужени тужиљи предао 125.000 евра, а тужиља се обавезала да новац врати зајмодавцу у року од два месеца од закључења и овере уговора код надлежног органа. Уговором је одређено да се новац на име зајма даје без камате. Уговорне стране су се сагласиле да ће као средство обезбеђења потраживања, у катастру непокретности бити уписана вансудска хипотека на непокретностима које су у власништву тужиље као зајмопримца. Потписи уговорача су оверени од стране јавног бележника 08.05.2015. године. Предмет заложне изјаве су између осталих непокретности и непокретности – пословни простор који је предмет уговора о купопродаји чије утврђење ништавости се тражи у овом поступку. Тужиља није испунила уговорну обавезу враћања зајма у року од два месеца од закључења и овере уговора и одлучила је да прода своја три локала за која се појавио само један купац са понудом да локале купи за 85.000 евра. Тужени је изразио жељу да он купи ове локале и 19.08.2015. године странке су закључиле уговор о купопродаји ових локала за цену од 85.000 евра. Уговор о купопродаји је закључен и оверен пред јавним бележником и садржи одредбу према којој је тужиља сагласна да се тужени као купац на основу тог уговора може укњижити у јавним књигама као власник купљених непокретности, које су предате у посед, а на клаузули о солемнизацији у тачки 3. јавни бележник је упозорио уговараче да су дужни да поштују начело једнаке вредности узајамних давања, те да сходно томе прибаве извештај од овлашећног лица о тржишној вредности непокретности која је предмет продаје. Купопродајна цена није плаћена тужиљи, јер су се странке договориле да се цена од 85.000 евра одбије од потраживања према тужиљи од 125.000 евра по уговору о зајму. Преостали дуг тужиље је тада био 40.000 евра. Тужени је потом тужиљи предао 5.500 евра и са тужиљом закључио нови уговор о зајму на износ од 45.500 евра са роком враћања од два месеца, а ово потраживање тужени је обезбедио хипотеком на једном локалу и два стана у власништву тужиље. Како тужиља није вратила позајмљени новац од 45.500 евра, тужени је активирао хипотеку и на тај начин дуг тужиље према туженом намирен је у целини. Тужиља тражи утврђење ништавости уговора о купопродаји од 19.08.2015. године наводећи да је реч о привидном, као и зеленашком уговору.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања правилно су нижестепени судови применили материјално право када су одбили тужбени захтев.

По оцени Врховног касационог суда, спорни уговор о купопродаји који су странке закључиле 19.08.2015. године нема елементе привидног уговора у смислу члана 66. Закона о облигационим односима – ЗОО, као ни елементе зеленашког уговора у смислу члана 141. став 1. истог закона. У конкретном случају, овај уговор је закључен јер је тужиља желела да прода своје непокретности како би новцем добијеним продајом вратила дуг који је на основу уговора о зајму од 08.05.2015. године имала према туженом. Међутим, за куповину наведених непокретности није добила понуду већу од 85.000 евра и сагласила се са туженим да њему прода ове непокретности, а у циљу намирења дуга из уговора о зајму. То значи да је новац од купопродајне цене, по договору странака, био намењен за враћање дуга из уговору о зајму, јер је тужиља иначе имала намеру да ове непокретности прода у циљу враћања позајмице. Спорни уговор је закључен у законом прописаној форми за пренос права својине на непокретностима, у складу са чланом 4. став 1. Закона о промету непокретности („Сл. гласник РС“, бр.93/2014, 121/2014, 6/2015) и то у облику јавнобележнички потврђене (солемнизоване) исправе, са клаузулом о солемнизацији која је потписана од стране јавног бележника и уговорних страна и у којој је под тачком 3. констатовано да је јавни бележник упозорио уговараче да су дужни да поштују начело једнаке вредности узајамних давања, те сходно томе да прибаве извештај овлашћеног лица о тржишној вредности непокретности која је предмет продаје. Чињеница што купопродајна цена од 85.000 евра није предата тужиљи, већ су се странке споразумеле да се тај новац одбије од дуга који је тужиља имала према туженом на основу уговора о зајму, не чини да је уговор о купопродаји привидан уговор који прикрива неки други уговор у смислу члана 66. ЗОО, већ је био начин регулисања дуга који је тужиља имала према туженом. Овакав споразум није у супротности са начелом аутономије воље које је прописано чланом 10. ЗОО, као и начелом једнаке вредности давања из члана 15. истог закона. Посебно су неосновани наводи тужиље да је спорни уговор о купопродаји, зеленашки уговор у смислу члана 141. ЗОО. Тужиља приликом закључења овог правног посла није била ни у стању нужде, нити у тешкој материјалној ситуацији коју је тужени користио да би купио од тужиље непокретности које су у очигледној несразмери са тржишном вредношћу. На овакав закључак упућује чињеница да је тужиља већ имала намеру да непокретности прода, у циљу враћања дуга туженом. Осим тога, не може да се прихвати навод тужиље да је тужени користио њено стање нужде, нити да је уговор закључен због њеног недовољног искуства, лакомислености или зависности, већ је тужиља била у ситуацији да није вратила позајмљених 125.000 евра у уговореном року. Туженом, који је тражио да му новац буде враћен, не може да се стави на терет да је користио стање нужде или тешку материјалну ситуацију тужиље, јер је тужиља била власник и других непокретности, имајући у виду да је касније поново са туженим закључила уговор о зајму за 45.500 евра, те да је као средство обезбеђења била установљена хипотека на једном локалу и два стана у власништву тужиље. Тужени је могао да намири целокупно потраживање из уговора о зајму од 08.05.2015. године активирањем вансудске хипотеке на непокретностима тужиље што није учинио, већ се споразумео са тужиљом да међусобне односе реше закључењем уговора о купопродаји у циљу смањења дуга у висини купопродајне цене. Како је уговор о купопродаји од 19.08.2015. године пуноважан правни посао, то нису испуњени услови прописани чланом 103. став 1. ЗОО за утврђење његове ништавости.

Стога су неосновани ревизијски наводи да је побијаном пресудом погрешно примењено материјално право.

На основу члана 414. став 1. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци.

Председник већа судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић