Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, с тим што је предложила да се ревизија сматра изузетно дозвољеном, применом члана 404. ЗПП.

Тужени је поднео одговор на ревизију.

Одлучујући о дозвољености ревизије, у смислу члана 404. ЗПП ("Службени гласник РС", бр. 72/2011, 49/2013-УС, 74/2013- УС, 55/2014, 87/2018, у даљем тексту: ЗПП), Врховни касациони суд је оценио да је ревизија тужиље дозвољена, имајући у виду ревизијске наводе да је погрешном применом материјалног права одлучено о тужбеном захтеву супротно важећој судској пракси у истој или битно сличној чињенично-правној ситуацији, због чега је на основу члана 404. ЗПП одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11 и 55/14), Врховни касациони суд је нашао да је ревизија основана.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је власник некретнине уписане у листу непокретности број ... к.о. ..., парцеле број .../... укупне површине 05а 04м2, коју је стекла наслеђем иза покојног оца ББ, који је преминуо 22.04.2018. године. ББ је 1986. године купио парцелу број ..., да би 1998. године била извршена деоба ове парцеле на више парцела, међу којима је и спорна парцела .../... од 05а 04м2. У периоду од 1998. до 2004. године отац тужиље је продавао делове парцеле ... (односно новонастале парцеле настале деобом) трећим лицима, док је тужиљи поклонио један део парцеле. Уговором о деоби непокретности од 03.02.2017. године оцу тужиље је припала парцела .../... у целости. Према планским документима туженог предметна парцела је намењена за јавно грађевинско земљиште - саобраћајницу (део регулације улице Симе Милутиновића Сарајлије). У природи улица је асфалтирана и инфраструктурно опремљена уличним електроенергетским инсталацијама са уличном расветом. Увидом у катастар непокретности, предметна парцела се налази у саставу улице Симе Милутиновића Сарајлије, али је у природи један део парцеле искоришћен ради изградње асфалтног пута, а једним делом парцела је ограђена и користи се као двориште. Са леве и десне стране ове улице саграђени су породични објекти, на чијим фасадама су уграђени електро ормани, а у дворишту су чесме за воду. На дан израде налаза вештака 21.11.2019. године тржишна вредност предметне парцеле износи 7.658,00 динара по м2. Тужени није спровео поступак експропријације нити тужиљи исплатио новчану накнаду.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су одбили тужбени захтев, оцењујући да тужиља у спроведеном поступку није доказала, у смислу одредби члана 231 Закона о парничном поступку, да ли је фактичким радњама туженог онемогућена у вршењу својинских овлашћења и који део парцеле је тужиљи одузет, односно у природи ушао у састав улице Симе Милутиновића Сарајлије, које чињенице су биле од значаја за одлучивање о праву тужиље на тражену накнаду и на висину предметног потраживања.

По оцени Врховног касационог суда, због погрешне примене материјалног права од стране нижестепених судова чињенично стање је непотпуно утврђено, на шта се основано указује и у ревизији тужиље.

У конкретном случају, нејасан је став нижестепених судова да тужиља нема право на тражену накнаду јер није доказала да је фактичким радњама туженог онемогућена у вршењу својинских овлашћења и у ком обиму, код утврђених чињеница да је тужиља правни следбеник ранијег власника спорног земљишта и да се оно сада у јавним књигама води на тужени град као корисника, да је и према планским документима туженог предметна парцела намењена за јавно грађевинско земљиште- саобраћајницу (део регулације улице Симе Милутиновића Сарајлије) и да на терену постоји улица са свом пратећом инфраструктуром. Наиме, самим тим што је парцела тужиље предвиђена за изградњу улице и као таква је ушла у урбанистички план – планске документе туженог, што је на терену и извршено, настала је обавеза туженог да исплати накнаду, а околност да спорна парцела није цела искоришћена за предвиђену намену није од утицаја на право тужиље да тражи накнаду за целу парцелу, јер је радњама туженог онемогућена да своју парцелу користи, на њој гради и врши друга својинска овлашћења. Без обзира што закон не познаје појам фактичка експропријација, она увек постоји када се на земљишту које није формално експроприсано граде путеви, инфраструктурни и други објекти од јавног и општег интереса иако не постоји одлука – решење о одузимању земљишта и као фактички акт јавне власти претпоставља предузимање одређених радњи којима се мења карактер фактички заузетог земљишта, чиме се власник или корисник земљишта лишава свог права, а крајњи корисник сноси одговорност према њему, уколико је земљиште приведено намени, а да му претходно није одузето, тако да у случају фактичке експропријације власник или корисник заузетог земљишта има право на одговарајућу накнаду. Такав став се темељи на дугогодишњој пракси Европског суда за људска права у примени Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права по којој „губитак сваке могућности да располажу својом имовином као и неуспех покушаја предузетих да се ситуација поправи, довели су до озбиљних последица да би се ова ситуација сматрала случајем de facto експропријације на начин који није у складу са правом на мирно уживање имовине. Отуда се ту ради о повреди права из члана 1. Протокола и та повреда траје све до момента успостављања равнотеже интереса, а то ће наступити када се власник адекватно обештети“ (одлука Папа Мичалопулос против Грчке из 1988. године). Уставни суд има идентичан став, сматрајући да ако се ради о преласку de facto земљишта у својини власника у намену која се може уподобити општој употреби, односно јавној својини, и да самим тим што је ушло у план улази у јавну својину, да у том случају јединица локалне самоуправе има обавезу да ранијем власнику исплати одговарајућу накнаду при чему се ради о незастаривом праву (одлука Уставног суда Уж 206/2015 од 22. јуна 2017. године), а све с позивом на право на имовину које се јемчи чланом 58. Устава. Такав став је јасно изразио и овај суд у читавом низу својих одлука. У конкретном случају зградњом улице промењена је намена наведене парцеле и не ради се више о приватном добру, већ о јавном добру – о јавној саобраћајној површини, која је по сили закона постала јавна својина и коју користи неограничен број људи због чега повраћај парцеле у државину тужиље није могућ, при чему чињеница у којој мери јој је повређено право на имовину, односно у којој површини се парцела користи као улица није од утицаја на право тужиље да потражује накнаду за целу одузету парцелу.

Како се из наведених разлога нижестепене одлуке не могу сматрати правилном и законитом то су морале бити укинуте, а укинута је и одлука о трошковима поступка јер зависи од коначног исхода спора.

У поновном поступку првостепени суд ће узети у обзир изнете примедбе и правилном применом материјалног права донети правилну и закониту одлуку о тужбеном захтеву.

Из наведених разлога Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 416. став 2. Закона о парничном поступку, одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Јасминка Станојевић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић