Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије, Врховни суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној у смислу одредбе члана 404. став 1. ЗПП, јер у конкретном случају не постоји потреба за уједначавањем судске праксе, нити за новим тумачењем права, или разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана.

Нижестепени судови су одбили тужбени захтев тужиље, иначе адвоката, која је туженог заступала пред Основним судом у Зајечару у спору из радног односа ради исплате разлике између припадајуће и исплаћене зараде у коме је тужбени захтев овде туженог одбијен. Ради заступања у означеном спору, између парничних странака је био закључен уговор о пружању адвокатских услуга којим је тужиља била овлашћена да заступа туженог у парничном поступку, до његовог правноснажног окончања, а затим и у извршном поступку који би му уследио, а тужени се обавезао да за извршене адвокатске услуге исплатити овде тужиљи по 10% од главнице на име награде и трошкова парничног и извршног поступка (за састав тужбе, предлога за извршење, образложених поднесака и заступање пред судом и тужилаштвом на рочиштима) све по важећој Тарифи о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката и то одмах након што их тужени наплати од свог послодавца. Иако је тужени изгубио поменути спор, те му ни није досуђена накнада трошкова, тужиља му је издала рачун за пружене адвокатске услуге, по коме тужени није извршио уплату, већ је дописом обавестио тужиљу да је међу њима уговорена исплата када он од послодавца наплати трошкове, што се није десило, те да јој ништа не дугује. С обзиром на изложене околности и на неспорну чињеницу да је тужени изгубио спор у коме га је заступала тужиља и да му нису досуђени трошкови парничног поступка у том спору, те их није могао ни наплатити, нижестепени судови су потраживање тужиље као недоспело одбили.

Одлука о захтеву тужиље као адвоката за наплату својих услуга почива на одредбама Закона о адвокатури, Тарифе о наградама и накнадама трошкова адвоката и Закона о облигационим односима којима је, између осталог, прописано начело дужне пажње у извршавању обавеза (члан 18), уређен услов (чл. 74. до 76) и уговор о налогу (чл. 749. до 764). Према поменутим одредбама материјалног права, страна у облигационом односу дужна је да у извршавању обавезе из своје професионалне делатности поступа с повећаном пажњом, према правилима струке и обичајима (пажња доброг стручњака). То нарочито важи за страну која је правно квалификована (што адвокат јесте) и која по својој вољи сачињава уговор и, за испуњење обавезе друге стране, уговара одложан услов (окончање судског спора успехом њеног клијента, досуђење трошкова њеном клијенту и њихова наплата од послодавца), иако би морала да зна да у таквом случају право на наплату њених адвокатских услуга зависи од остварења услова, које њен клијент у супротном неће бити дужан да јој накнади.

Код изложеног, једно правноснажно решење Основног суда у Бору Ипв.Ив 143/23 од 14.09.2023. године којим је, у истој правној ситуацији, одбијен приговор другог дужника не може представљати пример судске праксе која почива на другачијем тумачењу и примени материјалног права нити релевантан разлог за уједначавање судске праксе.

Сходно изнетом, Врховни суд налази да у конкретном случају нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, па је на основу члана 404. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Врховни суд је испитао дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП имајући у виду одредбе ЗПП којима је прописано да ревизија није дозвољена ако вредност спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе (члан 403. став 3), нити у спору мале вредности (члан 479. став 6), при чему су спорови мале вредности спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе (члан 468. став 1).

У конкретном случају тужиља је изјавила ревизију против правноснажне пресуде донете у другом степену којом је одбијен њен захтев из тужбе од 07.11.2022. године за исплату укупног износа 161.757,00 динара, што је износ који не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, те овај спор чини спором мале вредности у коме је ревизија недозвољена.

С обзиром на изложено, Врховни суд је одлучио као у другом ставу изреке, применом члана 413. ЗПП.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић