Благовременом ревизијом тужилац побија наведену пресуду у делу у коме није успео у спору, због погрешне примене материјалног права, па предлаже да се дозволи одлучивање по посебној ревизији у смислу члана 404. ЗПП, те да се усвоји захтев тужиоца и утврди ништавост споразума о накнади за експропријацију, да се тужени обавеже да му плати 75.530,00 динара са каматом од 13.10.2019. године до исплате, као и да му накнади трошкове поступка које опредељује.

У одговору на ревизију тужени оспорава дозвољеност и основаност ревизије, па предлаже да Врховни суд ревизију одбаци или да је одбије као неосновану и потврди другостепену пресуду. Трошкове тражи.

Врховни суд оцењује да су испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији тужиоца на основу члана 404. ЗПП, којом одредбом је прописано да је ревизија изузетно дозвољена, због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права. У наведеној ситуацији, питање накнаде за експроприсану непокретност јесте питање од интереса за равноправност грађана, односно потребно је уједначавање судске праксе, па је одлучено као у првом ставу изреке овог решења.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. ЗПП, Врховни суд је утврдио да је ревизија тужиоца основана. За сада се правилност примене материјалног права другостепеног суда не може испитати.

Према утврђењу првостепеног суда тужиоцу је извршена експропријација катастарске парцеле .. у површини од 305 м2, и кат. парцеле .. у површини од 276 м2, уписане у ЛН бр. .. ЗКУЛ ..., на основу решења Одељења за урбанизам, имовинско- правне послове, комунално стамбене, грађевинске делатности и заштиту животне средине Општине Бујановац, број 08-465-610 од 30.11.2011. године. Експропријација је извршена у корист туженог ЈП „Путеви Србије“ Београд, ради изградње ауто пута Е 75 Београд – Ниш – Скопље, деоница од Грабовнице до Левосоја. Међу странкама је закључен Споразум о накнади за експропријацију дана 15.03.2012. године и утврђена је накнада за предметно земљиште од 337.650,00 динара. Планом генералне регулације Општине Бујановац из 2005. године, наведена непокретност била је обухваћена као грађевинско земљиште, али органи Општине Бујановац нису променили статус у складу са усвојеним планом генералне регулације. У време потписивања споразума земљиште је било уписано као пољопривредно земљиште.

На основу тако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев тужиоца и утврдио ништавост споразума, а туженог обавезао на исплату разлике између накнаде обрачунате за пољопривредно земљиште које је тужиоцу исплаћено и накнаде обрачунате за градско грађевинско земљиште што је утврђено налазом вештака у износу од 75.530,00 динара. Првостепени суд образлаже да је Уредбом о утврђивању просторног плана подручја инфраструктурног коридора Ниш – граница Републике Северне Македоније, која је донета 07.11.2002. године и објављена у „Сл. гласнику РС“, бр.77/02 од 17.11.2002. године, донета и одлука о усвајању Плана генералне регулације Општине Бујановац и то 28.12.2005. године, а објављена је у гласилу број 30/05 Пчињског округа дана 30.12.2005. године. План Генералне регулације Бујановац, који представља разраду Генералног плана Бујановац, објављен је у „Сл. гласнику Општине Бујановац“ број 3/2013 године. Првостепени суд налази да је накнада морала бити обрачуната према стварном статусу земљишта, јер је обавеза органа општине била да изврше промену у јавним књигама промењене намене земљишта.

Другостепени суд прихватајући утврђено чињенично стање првостепеног суда, одбија тужбени захтев, налазећи да се План генералне регулације Бујановац, који представља разраду Генералног плана Бујановца, а објављен је у „Сл. гласнику Општине Бујановац“ број 3 од 21.11.2013. године, не може применити јер је план донет након што је закључен Споразум између странака 15.03.2012. године.

Тачно је да се према одредби члана 197. Устава РС правни акти не могу примењивати ретроактивно, пре доношења и пре њиховог објављивања у службеном гласилу, али према приложеним доказима и правним актима које је другостепени суд пропустио да цени до промене намене експроприсаног земљишта је дошло на основу Уредбе из 2002. године и Плана генералне регулације Општине Бујановац из 2005. године, док акт из 2013. године представља њихову разраду и заиста јесте донет након споразума о накнади закљученог између странака. Наведени акти нису цењени од стране другостепеног суда, а релевантни су за правилну примену материјалног права.

Зато је на основу члана 416. ЗПП, одлучено као у изреци, па се списи враћају другостепеном суду да поново одлучи о жалби туженог имајући у виду примедбе из овог решења.

Председник већа - судија

Татјана Матковић Стефановић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић