Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Весне Поповић, председника већа, Зоране Делибашић, Гордане Комненић, Божидара Вујичића и Бисерке Живановић, чланова већа, у правној ствари тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Ивана Делић, адвокат из ..., против тужене „Banka Intesa“ АД Београд, чији је пуномоћник Немања Алексић, адвокат из ..., ради утврђења делимичне ништавости уговора и исплате, одлучујући о ревизији тужене изјављеној против пресуде Вишег суда у Сомбору Гж 1730/19 од 17.09.2019. године, у седници одржаној 08.07.2020. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужене изјављеној против пресуде Вишег суда у Сомбору Гж 1730/19 од 17.09.2019. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија тужене изјављена против пресуде Вишег суда у Сомбору Гж 1730/19 од 17.09.2019. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Сомбору П 1280/18 од 11.04.2019. године, усвојен је тужбени захтев, па је утврђено да је ништава одредба тачке 3.5 Обавезних елемената Уговора о кредиту за рефинансирање, закљученог између тужиоца и тужене 05.10.2015. године, у делу који гласи “накнада банке – фиксна - 3.399,95 РСД једнократно”, па је обавезана тужена да тужиоцу плати 3.399,95 динара са законском затезном каматом почев од 05.10.2015. године до исплате. Утврђено је да је ништава и одредба тачке 3.5 Обавезних елемената Уговора о кредиту за рефинансирање, закљученог између тужиоца и тужене 08.06.2016. године, у делу који гласи “накнада банке – фиксна - 4.170,90 РСД једнократно” и тужена обавезана да тужиоцу плати 4.170,90 динара са законском затезном каматом почев од 08.06.2016. године до исплате, као и одредба тачке 3.5 Обавезних елемената Уговора о готовинском кредиту – Intermezzo кеш, закљученог 12.01.2017. године, у делу који гласи “…накнада банке – фиксна - 510,00 РСД једнократно”, па је обавезана тужена да тужиоцу плати 510,00 динара са законском затезном каматом почев од 12.01.2017. године до исплате. Истом пресудом обавезана је тужена да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка од 62.300,00 динара.

Пресудом Вишег суда у Сомбору Гж 1730/19 од 17.09.2019. године, жалба тужене је одбијена, као неоснована и првостепена пресуда потврђена, а одбијен је и захтев тужене за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена је изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, с тим што је предложила да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној, применом члана 404. ЗПП, ради уједначавања судске праксе.

Одлучујући о изузетној дозвољености ревизије, у смислу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“, бр.72/11 и 55/14), Врховни касациони суд је нашао да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужене.

Применом члана 404. став 1. наведеног Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“ бр.72/11 и 55/14), посебна ревизија се може изјавити због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда, потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и када је потребно ново тумачење права. Према ставу 2. истог члана, испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије Врховни касациони суд цени у већу од пет судија.

У конкретном случају тужбени захтев је усвојен, иако банка има право на накнаду трошкова обраде кредита, јер тужена није доказала који су то стварни трошкови и на шта се односе трошкови у висини од 8.080,85 динара који су тужиоцу наплаћени по закљученим уговорима. Тужена уз ревизију јесте доставила одлуке апелационих судова којима је на другачији начин одлучено о истоветном тужбеном захтеву, али другачија одлука у споровима са оваквим захтевом не значи нужно и другачије правно схватање, јер она зависи од утврђеног чињеничног стања у сваком конкретном случају. Имајући ово у виду, Врховни касациони суд налази да нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП, за одлучивање о ревизији тужене као изузетно дозвољеној, јер не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, нити за уједначавање судске праксе или ново тумачење права, на основу чега је одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 468. став 1. ЗПП, прописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу који не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе. Одредбом члану 479. став 6. ЗПП, прописано је да против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредности ревизија није дозвољена.

Тужба ради утврђења делимичне ништавости уговора и стицања без основа, у овој правној ствари, поднета је 07.08.2018. године, а вредност предмета спора је 8.080,85 динара, што према средњем курсу НБС на дан подношења тужбе представља динарску противвредност испод 3.000 евра.

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору који се односи на новчано потраживање, које не прелази динарску противвредност 3.000 евра, што значи да се ради о спору мале вредности у коме ревизија није дозвољена, то је и ревизија тужене недозвољена, применом члана 479. став 6. ЗПП.

У складу са изнетим, а на основу члана 413. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић