Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Тужилац је поднео одговор на ревизију.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду у смислу члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11... 18/20) и утврдио да ревизија није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка прописана одредбом члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, нити је почињена битна повреда одредаба парничног поступка прекорачење тужбеног захтева прописана чланом 374. став 1. у вези са чланом 3. став 1. ЗПП, на коју се неосновано ревизијом указује.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац, као закуподавац и тужени, као закупац, закључили су 24.09.2009. године уговор о закупу. Наведеним уговором закуподавац је дао на коришћење закупцу угоститељски објекат „ББ“ у ... са инвентаром „у виђеном стању“. Уговор је закључен за период од 01.10.2009. године до 30.09.2014. године. Закупац се обавезао да на име месечне закупнине плаћа динарску противвредност 400 евра и да сноси трошкове текућег одржавања објекта (накнада за струју, грејање, воду, телефон). Чланом 3. уговора предвиђено је да је за инвестиционо одржавање потребна изричита писмена сагласност закуподавца. Тужилац је туженом сваког месеца достављао рачун за закупнину обрачунат у динарској противвредности, а у погледу трошкова коришћења закупљеног простора сваког месеца је износе из фактура које је добијао од добављача префактурисао туженом у форми „књижних задужења“, након чега би тужени те трошкове, као и закупнину, уплаћивао на рачун тужиоца. Тужилац је све обавезе за воду, струју и телефон, за које је задуживао туженог у спорном периоду, измирио добављачима – Електродистрибуцији, Водоводу и Телекому. Приликом уплата тужени је у 2009. и 2010. године ознаком „позив на број“, означио на шта се односи свака уплата, у 2011. години само једна уплата има ову ознаку, а у 2012. и 2013. години, закључно са 13.09.2013. године, уплате туженог немају наведену ознаку. Према налазу и мишљењу вештака економско – финансијске струке, према првој варијанти укупно дуговање туженог према тужиоцу на основу уговора о закупу, у спорном периоду износи 765.960,93 динара, од чега на име неплаћене закупнине 595.102,17 динара, а на име неплаћених трошкова струје, воде и телефона 170.858,76 динара. Према другој варијанти, судски вештак је затварање обавеза из уплата туженог вршио према сличности, односно подударности уплаћених износа са појединачним задужењима тужиоца и у том случају се дуг туженог према тужиоцу односи на обавезе на име закупнине у укупном износу од 765.960,93 динара. У току 2011. и 2012. године тужени је на закупљеном објекту извео радове ближе наведене у образложењу побијане пресуде, који представљају инвестиционо одржавање, а укупна вредност изведених радова износи 579.238,00 динара, према ценама у време извођења радова. За извођење ових радова тужени није тражио сагласност од тужиоца.

Другостепени суд је након одржане расправе укинуо првостепену пресуду и делимично усвојио захтев тужиоца, а одбио приговор туженог ради пребијања, применом члана 279, члана 312. став 1. и 2., члана 359, члана 567, 570, 583. Закона о облигационим односима.

По оцени Врховног касационог суда правилно је одлучио другостепени суд, правилном применом материјалног права, са којих разлога су неосновани наводи ревизије.

Наиме, код утврђеног да су странке закључиле уговор о закупу на одређено време, за период од 01.10.2009. године до 30.09.2014. године, према ком уговору је обавеза туженог била да на име месечне закупнине плаћа динарску противвредност 400 евра и како тужени није испунио све своје уговором преузете обавезе, јер је остао неизмирен дуг на име неплаћене закупнине у износу од 595.102,17 динара, који износ је обрачунат у складу са уговором странака, то је правилан закључак другостепеног суда да је тужени у обавези да тужиоцу плати наведени износ са каматом од дана подношења тужбе, сходно члану 583. став 1. и члану 279. Закона о облигационим односима. Правилан је закључак другостепеног суда да тужилац има право на накнаду штете у висини неплаћених рачуна, јер су странке уговориле да тужени плаћа и трошкове текућег одржавања објекта (накнаду за струју, грејање, воду, телефон), па како је тужилац платио те трошкове у износу од 170.858,76 динара, то је тужени у обавези да му накнади штету у висини плаћених трошкова за струју, грејање, воду, телефон, са каматом. Висину неплаћене закупнине и накнаду штете другостепени суд је утврдио правилном применом члана 312. став 1. и 2. Закона о облигационим односима, прихватајући обрачун из налаза и мишљења судског вештака дат у првој варијанти. Стога су неосновани наводи о погрешној примени материјалног права.

По оцени Врховног касационог суда, правилан је и закључак другостепеног суда да је неоснован приговор ради пребијања који је тужени истакао, с обзиром да је тужени, сходно закљученом уговору о закупу, за инвестиционо одржавање морао имати изричиту писмену сагласност тужиоца. Како тужени, приликом предузимања радова на непокретности тужиоца, није имао сагласност тужиоца то је неоснован његов приговор ради пребијања.

Из наведених разлога одлучено је као у ставу првом изреке, сагласно члану 414. ЗПП.

Тужиоцу не припадају трошкови одговара на ревизију, јер исти, у смислу члана 154. ЗПП нису били нужни за вођење парнице, због чега је одлучено као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић