Против правноснажне пресуде донете у другом степену, у делу става првог изреке којим је одбијена жалба туженог и првостепена пресуда потврђена у обавезујућем делу и ставу трећем изреке, којим је одлучено о трошковима поступка, тужени је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права.

Тужиоци су поднели одговор на ревизију.

Ревизија је дозвољена на основу одредби чланова 403. став 2. тачка 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 10/23) и члана 208. Породичног закона („Службени гласник РС“ бр. 18/05 ... 6/15), па је Врховни суд испитао побијану пресуду у смислу члана 408. ЗПП и утврдио да је ревизија неоснована.

У поступку доношења побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, правноснажном пресудом од 07.02.2020. године разведен је брак тужиље ВВ, мајке малолетних тужилаца и туженог, тужиоци су поверени мајци на самостално вршење родитељског права, а тужени обавезан да доприноси дечјем издржавању месечним износима од по 5.000,00 динара. У време доношења те одлуке, малолетни тужилац АА био је у узрасту од десет година, малолетни тужилац ББ у узрасту од пет година, а сада је АА ученик 6. разреда, док је ББ ученик 2. разреда основне школе. Потребе малолетних тужилаца су се увећале и могу се задовољити месечним износом од 25.000,00 – 27.000,00 динара. Мајка тужилаца је власник привредног друштва, по извештају Пореске управе од јануара 2022. године до јуна 2023. године је остварила приход од 1.519.320,00 динара, а просечна зарада јој је 84.406,00 динара месечно. Тужени је запослен, са месечном зарадом у распону 45.076,14 – 69.203,02 динара. Живи у делу породичне куће у којој станују његова мајка и брат са породицом.

Нижестепени судови налазе да утврђене чињенице упућују на закључак да су се промениле прилике странака у односу на време доношења претходне одлуке, да су потребе малолетних тужилаца веће, па ценећи могућности туженог и прилике у којима деца живе са мајком, налазе да је основан тужбени захтев за повишење доприноса туженог на месечни износ од 11.000,00 динара за малолетног АА, односно 10.000,00 динара за малолетног ББ. Одлука је заснована на одредбама чланова 164, 154. став 1, 160. и 162. Породичног закона.

По становишту Врховног суда, правилно су нижестепени судови применили материјално право, процењујући да промена прилика на страни тужилаца као поверилаца издржавања и туженог, као дужника издржавања води повишењу обавезе туженог да доприноси издржавању своје малолетне деце у досуђеним износима.

Одредбом члана 154. став 1. Породичног закона прописано је да малолетно дете има право на издржавање од родитеља.

Према члану 160. тог закона, издржавање се одређује према потребама повериоца и могућностима дужника издржавања, при чему се води рачуна о минималној суми издржавања (став 1.); потребе повериоца издржавања зависе од његових година, здравља, образовања, имовине, прихода те других околности од значаја за одређивање издржавања (став 2.); могућности дужника издржавања зависе од његових прихода, могућности за запослење и стицање зараде, његове имовине, његових личних потреба, обавезе да издржава друга лица, те других околности од значаја за одређивање издржавања (став 3.); минимална сума издржавања представља суму коју као накнаду за храњенике, односно за лица на породичном смештају периодично утврђује министарство надлежно за породичну заштиту, у складу са законом (став 4.).

Одредбом члана 162. став 3. закона прописано је да ако је поверилац изржавања дете, висина издржавања треба да омогући најмање такав ниво животног стандарда за дете какав ужива родитељ дужник издржавања.

Одредбом члана 164. закона прописано је да се висина издржавања може смањити или повећати ако се промене околности на основу којих је донета претходна одлука.

Према утврђеним чињеницама, узраст тужилаца утицао је на увећање њихових потреба везаних за образовање, развој и социјализацију, а висину новчаних износа којима се ове потребе могу подмирити на месечном нивоу, првостепени суд је утврдио на 25.000,00 – 27.000,00 динара. Утврђени износи прихваћени су као правилни од стране другостепеног суда, иако је мајка тужилаца навела да су потребе деце веће, а минимална сума у време пресуђења била је 44.658,00 динара.

Тужени ревизијом не доводи у сумњу правилност утврђења висине износа којима се задовољавају потребе малолетних тужилаца на месечном нивоу, већ указује да је мајка тужилаца, као власник привредног друштва, у бољој материјалној ситуацији, па налази да би његова обавеза требала да буде нижа, пошто је скромнијих примања.

Овакве наводе ревизијски суд не може прихватити, имајући у виду утврђене стамбене и материјалне прилике туженог, чињеницу да он нема законску обавезу издржавања трећих лица, као и да је збир досуђених износа нижи од половине најнижих месечних примања која је тужени остваривао у протеклом временском периоду. Приликом одлучивања овај суд имао је у виду да се мајка малолетних тужилаца, као родитељ који самостално врши родитељско право свакодневно стара о задовољавању њихових потреба, што не може бити без значаја приликом утврђивања месечне новчане обавезе туженог по основу доприноса задовољавања потреба заједничке деце.

Правилно је другостепени суд одлучио и о трошковима поступка на основу члана 207. Породичног закона, имајући у виду претпроцесно и процесно држање туженог, успех тужилаца у парници са захтевом за повишење доприноса издржавању, као и да је у току овог спора одлучено о измени модела одржавања личних односа малолетне деце са оцем.

Из изнетих разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Јелица Бојанић Керкез,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић