Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 1650/23 од 14.08.2024. године, ставом првим изреке, одбијене су као неосноване жалбе тужиље – противтужене и туженог - противтужиоца и потврђена првостепена пресуда у ставовима првом, другом, трећем и четвртом изреке. Ставом другим изреке, одбијен је захтев тужиље – противтужене за накнаду трошкова поступка по жалби, а ставом трећим изреке, захтев туженог – противтужиоца за накнаду трошкова поступка по жалби.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену у делу у ком није успео у спору, тужени је на основу члана 404. ЗПП изјавио посебну ревизију, због погрешне примене материјалног права.

Одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 10/23), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

Правноснажна пресуда у побијаном делу заснована је на становишту да су тужиља, запослена и тужени, послодавац, у складу са правном природом и сврхом забране конкуренције предвиђене чланом 161. Закона о раду, чланом 18. уговора о раду од 12.12.2016. године забрану уговорили за период од две године након престанка радног односа тужиље код туженог, уз обавезу туженог да јој за сваки месец тог периода исплаћује накнаду у висини просечне зараде у Републици Србији. Оцењено је да тужени неосновано тражи утврђење ништавости ове уговорне клаузуле која је унета тек у четврти уговор о раду на одређено време који је закључио са тужиљом, имајући у виду врсту послова које је тужиља обављала и да се није користио уговором предвиђеним правом да тужиљу ослободи ове клаузуле.

Одлука суда у свакој конкретној ситуацији условљена је утврђеним чињеницама, па имајући у виду утврђено чињенично стање и разлоге на којима је заснована побијана пресуда, по оцени Врховног суда не постоји потреба за одлучивањем о изјављеној ревизији у сврху уједначавања судске праксе, нити постоје друга правна питања због којих би се о изјављеној ревизији одлучило као о посебној.

Из наведених разлога, на основу члана 404. став 2. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије као редовне по члану 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је утврдио да је ревизија недозвољена.

У парницама из радних односа ревизија је по члану 441. ЗПП увек дозвољена у споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа.

У имовинскоправним споровима из радног односа за дозвољеност ревизије меродаван је општи режим из члана 403. ЗПП. Ставом 3. овог члана закона прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба је поднета 21.11.2017. године, а противтужба 28.03.2018. године. Вредност предмета спора побијаног дела пресуде је 1.127.760,00 динара и при меродавном курсу евра представља динарску противвредност 9.510 евра.

Како вредност предмета спора не прелази имовински цензус који омогућује изјављивање ревизије, на основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Јелица Бојанић Керкез,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић