Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1 23/16 од 15.01.2016.године, ставом првим изреке потврђена је пресуда Основног суда у Сурдулици, Судска јединица Владичин Хан П1 77/15 од 21.10.2015.године у делу става првог изреке, којим је као незаконито поништено решење туженог број ... од 18.12.2013.године, у ставу другом и трећем изреке решења и у ставу три изреке исте пресуде и у том делу жалба туженог одбијена као неоснована. Ставом другим изреке, преиначена је иста пресуда у преосталом делу става првог изреке, којим је одлучено о захтеву тужиље за враћање на рад у ставу другом изреке и одлука о трошковима поступка садржано у ставу четвртом изреке, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужени да је врати на рад и распореди на послове радног места који одговара њеној стручној спреми-..., те да се утврди да је тужиљи радни однос заснован на одређено време Уговором о раду број ... од 26.08.2012.године прерастао у радни однос на неодређено време почев од 18.08.2013.године и да се наложи туженом да са тужиљом закључи уговор о раду на неодређено време почев од 18.08.2013.године ради обављања послова радног места који одговарају њеној стручној спреми и исту врати у стални радни однос и да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену у односу на став други њене изреке тужиља је благовремено изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права.

Тужени је поднео одговор на ревизију.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 и 55/14), Врховни касациони суд је нашао:

Ревизија тужиље није основана.

Доношењем побијане пресуде нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а ни битне повреде из тачке 12. цитиране одредбе закона на коју се ревизијом указује, јер образложење побијане пресуде садржи јасне и непротивуречне разлоге о битним чињеницама.

Неосновано се ревизијом указује на погрешну примену материјалног права.

Према чињеничном стању, тужиља је била именована за вршиоца дужности директора туженог, решењем Скупштине општине ... број ... од 21.08.2012.године за период најдуже до једне године. На основу ове одлуке са тужиљом је закључен Уговор о раду дана 26.08.2012.године, којим је у тачки 2. и 4. уговорено да тужиља ради обављања послова вршиоца дужности директора заснива радни однос на одређено време, не дуже од годину дана од дана именовања од стране ..., а почев од 17.08.2012.године. По истеку периода за који је засновала радни однос на одређено време тужиља је наставила да ради на истим пословима до поновног именовања, јер је решењем СО ... ... од 19.09.2013. године именована за вршиоца дужности директора до именовања директора по јавном конкурсу, а не дуже од 6 месеци од дана именовања од стране СО ... почев од 19.09.2013.године. Решењем СО ... број ... од 06.12.2013.године тужиља је разрешена дужности вршиоца директора туженог са даном који претходи дану ступања на рад директора именованог по јавном конкурсу. Надзорни одбор на основу тог решења доноси решење број ... од 18.12.2013.године којим је у ставу првом тужиља разрешена дужности вршиоца дужности директора, а у ставу другом и трећем јој је отказан уговор о раду број ... од 13.10.2013.године са даном 18.12.2013.године, са којим даном јој је и престао радни однос. Поднетом тужбом тужиља је тражила поништај решења туженог од 18.12.2013.године у ставу другом и трећем и да се утврди да јој је радни однос заснован на одређено време код туженог на основу уговора о раду број ... од 26.08.2012.године прерастао у радни однос на неодређено време, јер је по истеку периода од годину дана наставила да ради код туженог још 23 дана.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је усвојио тужбени захтев тужиље и утврдио да је тужиљи радни однос заснован на одређено време Уговором о раду број ... од 26.08.2012.године прерастао у радни однос на неодређено време почев од 18.08.2013.године и наложио туженом да са тужиљом закључи уговор о раду на неодређено време почев од 18.08.2013.године ради обављања послова радног места који одговарају њеној стручној спреми и исту врати на рад у радни однос.

Првостепени суд је овакву своју одлуку засновао на правном становишту да у ситуацији када је тужиља која је код туженог засновала радни однос на одређено време наставила да ради и провела на раду укупно 23 дана тужени истој није могао отказати уговор о раду јер је дана 18.08.2013.године дошло до преображаја радног односа тужиље заснованог на одређено време код туженог у радни однос на неодређено време у смислу одредбе члана 37. став 4. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 124/05). При том закључује да је за њен стечени радноправни статус као запослене на неодређено време без значаја околност да је иста одлуком оснивача туженог од 09.09.2013.године разрешена дужности ВД директора туженог јер ти разлози нису основ за доношење одлуке од стране тужене да тужиљи престаје радни однос, већ само може бити основ да се тужиљи откаже уговор о раду закључен ради обављања послова радног места ВД директора. Посебно, што у закљученом Уговору о раду између тужиље и туженог није садржана одредба којом се регулише питање статуса тужиље даном њеног разрешења, односно да радни однос код туженог престаје даном разрешења дужности ВД директора. По налажењу првостепеног суда овде се не ради о новом заснивању радног односа с обзиром да је радни однос већ раније био заснован на одређено време, већ се ради о преображају радног односа у складу са одредбом члана 37. члан 4. Закона о раду.

Другостепени суд у побијаној пресуди заузима супротно правно становиште изражено у првостепеној пресуди. Овакав правни став прихвата и Врховни касациони суд.

На основу закљученог Уговора о раду са туженим број ... од 13.10.2013.године, тужиља је засновала радни однос на одређено време ради обављања послова радног места вршиоца дужности директора, а разрешена је са овог радног места дана 18.12.2013.године. Наведени уговор није садржао одредбе да директору престаје радни однос по истеку рока за који је изабран и истеку периода за који је засновала радни однос. Парничне странке су уговориле да ће тужиља обављати послове вршиоца дужности до именовања директора по спроведеном јавном конкурсу, али не дуже од 6 месеци. Разрешењем тужиље на основу одлуке оснивача 06.12.2013.године услед именовања директора Јавног предуећа по јавном конкурсу наступио је основ за престанак радног односа тужиљи код туженог. Стога околност да је решење послодавца од 18.12.2013.године поништено као незаконито не представља основ за враћање тужиље на рад, јер је рок за који је тужиља радни однос засновала код туженог истекао, па нису испуњени услови да се радни однос тужиље заснован на одређено време преобрази у радни однос на неодређено време.

Неосновано се у ревизији истиче да је побијана пресуда захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку, јер наведена битна повреда одредаба парничног поступка не представља ревизијски разлог према одредби члана 407. ЗПП.

Неосновано ревизија указује и на погрешну примену материјалног права- одредбе члана 37. став 4. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 125/04).

Одредба члана 37. Закона о раду (важећи пропис у време настанка спорног односа “Службени гласник РС“ бр. 24/05 са изменама и допунама овог закона „Службени гласник РС“ бр. 61/05) не регулише питање радноправног статуса директора, већ се односи на све запослене. Радноправни статус директора регулише одредба члана 48. овог закона. То значи да се на радноправни статус и вршиоца дужности директора имају применити одредбе члана 48. Закона о раду. Према члану 48. став 3. Закона о раду, радни однос директора на одређено време може да траје до истека рока на који је изабран директор, односно до његовог разрешења. У овом случају како је утврђено током поступка, радни однос тужиље на одређено време трајао је до њеног разрешења. Тужиља је била у радном односу на одређено време код туженог, који је засновала на основу одлуке о именовању тужиље за вршиоца дужности директора. Разрешењем вршиоца дужности директора тужиљи је престао радни однос по сили закона, због чега нису били испуњени законом прописани услови за преображај радног односа тужиље на одређено време у радни однос на неодређено време код туженог. Даље, треба имати у виду да тужиља није засновала радни однос на одређено време и под условима како то прописује одредба члана 37. став 1. Закона о раду, која се односи на запослене који заснивају радни однос на одређено време код послодавца ради обављања сезонских послова, послова на одређеном пројекту или када услед повећаног обима посла који трају одређено време треба засновати радни однос са запосленим на одређено време, односно док траје потреба за обављањем тих послова. Тужиља је радни однос на одређено време засновала ради обављања послова вршиоца дужности директора и уговором о раду је одређено да она заснива радни однос на одређено време. Након истека рока за који је она засновала радни однос она је разрешена дужности, па околност што је наставила да ради још 23 дана код туженог, не представља основ за преображај радног односа у смислу одредбе члана 37. став 4. Закона о раду. Ради се о радном односу на одређено време на пословима који имају своју посебну правну природу код којих се фактички ступањем на рад и фактичким обављањем послова органа управљања предузећа у смислу члана 32. у вези члана 37. став 4. Закона о раду не може засновати радни однос на неодређено време. Осим тога, тужиља је закључила уговор о раду 03.10.2013.године којим је засновала радни однос на одређено време до именовања директора по спроведеном јавном конкурсу на којој чињеници је и заснована одлука о разрешењу тужиље од стране туженог.

Правилно је донета одлука о трошковима поступка у смислу члана 165, а у вези члана 153. став 1. и 154. ЗПП.

Са изложеног Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у изреци ове пресуде.

Председник већа - судија

Снежана Андрејевић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић