У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Љубице Милутиновић, председника већа, Јасминке Станојевић и Биљане Драгојевић, чланова већа, у парници тужиље М.М., чији је пуномоћник М.Г., адвокат из Сомбора, против туженог Друштва за производњу услуге и продају на велико текстилног материјала и производа Ф. ДОО из С., кога заступа пуномоћник Б.Н., адвокат из С., ради поништаја решења, одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 2375/14 од 15.09.2014. године, у седници одржаној 03.12.2015. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија тужиље изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 2375/14 од 15.09.2014. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Сомбору П1 54/14 од 30.06.2014. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се поништи решење туженог од 16.03.2012. године којим јој се отказује уговор о раду од 13.06.2011. године јер не остварује резултате рада у обављању послова на које је распоређена и да обавеже туженог да тужиљу врати на рад као и да јој надокнади изгубљену зараду и сва друга примања која јој припадају из основа радног односа почев од дана незаконитог престанка радног односа до дана враћања на рад, као и захтев за накнаду трошкова парничног поступка. Ставом другим изреке, обавезана је тужиља да туженом накнади трошкове парничног поступка.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 2375/14 од 15.09.2014. године, одбијена је као неоснована жалба тужиље и потврђена првостепена пресуда.

Против правноснажне пресуде донесене у другом степену тужиља је изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је засновала радни однос код туженог по основу уговора о раду од 13.06.2011. године на неодређено време са периодом пробног рада од шест месеци и распоређена на радно место шивача на пословима у моделу за шивење гаћа и у препарацији на пословима лепљења промо налепница. Због незадовољавајућег рада крајем новембра и почетком децембра 2011. године тужиља је усмено упозорена на пропусте у раду и по налогу руководиоца производње одговарајућа комисија је почев од 01.12.2011. године почела да прати њене резултате. Према извештају за период 01.12.2011. до 20.01.2012. године оцењено је да је рад тужиљи испод стандардног квалитета и ефикасности у раду. Након овог извештаја предложено је да се тужиља распореди у другу радну операцију у циљу постизања боље ефикасности рада и писмено упозорена о недостатку у раду како би подигла ниво рада и остварење потребног радног учинка. Тужиљи је покушана достава упозорења 21.01.2012. године али је она одбила да га прими, након чега је ово упозорење уз одговарајућу службену белешку стављено на огласну таблу. Комисија туженог је и у даљем току поступка наставила да прати рад тужиље и након распоређивања у другу радну операцију. Рад тужиље је и за период 20.01.2012. до 16.03.2012. године оцењен испод стандардног учинка (24% до 64%) и предложено да се након одговарајућег писменог упозорења тужиљи откаже уговор о раду. Тужиља је поново одбила да прими писмено упозорење о постојању разлога за отказ, и након што је упозната са садржајем истог и одговарајуће службене белешке о покушају уручења исто је стављено на огласну таблу туженог. Тужиља се 23.03.2012. године писмено изјаснила на наводе из упозорења. Тужени је 23.04.2012. године отказао уговор о раду због неостваривања предвиђених резултата рада.

Код овако утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови применили материјално право када су закључили да је решење туженог законито и да нема услова за његов поништај.

Према члану 179. тачка 1. Закона о раду послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако запослени не остварује резултате рада односно нема потребно знање и способности за обављање послова на којима ради.

Пре примене овог отказног разлога, према препоруци број 166 Конвенције МОР-а 158 неопходно је да послодавац запосленог писмено упозори о томе да не остварује потребне резултате рада, да му дâ инструкције и остави одређени рок за побољшање резултата рада.

У конкретном случају, тужени је пошто је утврдио да резултати рада тужиље нису задовољавајући, на то је упозорио тужиљу, а затим је преместио на друго радно место. Рад тужиље је пратила одговарајућа комисија туженог која је и на претходном радном месту и на новом радном месту констатовала да тужиља не остварује потребна знања и способности односно да су резултати испод очекиваног стандарда. Пошто је испоштована процедура отказа, тужиљи је достављено упозорење о постојању разлога на отказ, о чему се она и изјаснила, правилно су нижестепени судови применили материјално право када су одбили захтев тужиље за поништај овако донетог решења.

На основу члана 414. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа судија

Љубица Милутиновић,с.р.