Против правноснажне другостепене пресуде тужиља је благовремено изјавила ревизију и то у односу на став два изреке због погрешне примене материјалног права и битних повреда одредаба парничног поступка.

Испитујући наведену пресуду у побијаном делу на основу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'' 72/11 и 55/14), Врховни касациони суд је нашао да је тужиљина ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју овај суд пази по службеној дужности, нити повреда поступка на коју тужиља указује у ревизији.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била судија Општинског суда у Сремској Митровици, па је одлуком Високог савета судства од 25.12.2009. године утврђено да јој престаје судијска дужност са 31.12.2009. године. Након одлуке Уставног суда У 413/2012 од 22.10.2012. године, којом је усвојена уставна жалба тужиље и наложено Високом савету судства да у року од 60 дана од пријема одлуке изврши избор подносилаца уставних жалби у складу са утврђеним критеријумима за оцену стручности, оспособљености и достојности кандидата за судијску функцију, Високи савет судства је својом одлуком од 13.11.2012. године тужиљу изабрао за судију Основног суда у Сремској Митровици. Сматрајући да због неправилног рада органа тужене није обављала судијску дужност у периоду од 01.01.2010. до децембра 2012. године тужиља у овој парници тражи накнаду материјалне штете и то на име разлике у заради између исплаћене накнаде због неизбора на судијску функцију и остварене зараде, а до пуног износа плате коју би остваривала на радном месту судије Основног суда у Сремској Митровици у наведеном периоду. Осим тога, тужиља потражује и материјалну штету у висини трошкова уписнине у Адвокатску комору Ш., с обзиром да је у једном периоду обављала послове адвоката. Првостепени суд је својом одлуком нашао да је тужбени захтев тужиље основан у целини, па га је као таквог усвојио. Међутим, Апелациони суд у Београду је својом пресудом нашао да је правилна одлука првостепеног суда у односу на захтев тужиље за исплату материјалне штете за изгубљену зараду, али да је првостепени суд погрешно применио материјално право када је тужиљи досудио накнаду на име трошкова за уписнину адвокатској комори. Ово због тога што другостепени суд налази да тужиља нема право на накнаду штете по основу трошкова ради обављања адвокатске делатности, јер је то њен слободан избор. Бављење адвокатском делатношћу за собом повлачи одређене трошкове које је тужиља слободном вољом одлучила да има. Тражени трошкови које је тужиља имала настали су у функцији обављања адвокатске делатности која је тужиљи доносила приходе због чега тужбени захтев по том основу треба одбити, па је у том смислу апелациони суд и преиначио првостепену пресуду.

Овакав закључак другостепеног суда за сада се не може прихватити као правилан јер због погрешне примене материјалног права чињенично стање није потпуно и правилно утврђено. Одредбом члана 9. Закона о адвокатури (''Службени гласник РС'' бр. 31/2011 и 24/2012) је предвиђено да је адвокатска комора дужна да у року од 30 дана од доношења одлуке о упису у именик адвоката омогући кандидату полагање адвокатске заклетве под условом да је уплатио трошкове уписа. У члану 10. истог закона је превиђено да адвокатска комора на дан положене адвокатске заклетве доноси решење о упису у именик адвоката и издаје адвокатску легитимацију, а она служи као доказ својства адвоката. Наведене одредбе указују да без добијања адвокатске легитимације, односно решења о упису у именик, а пре тога полагања адвокатске заклетве, односно уплате трошкова за упис у адвокатску комору није могуће defacto бављење адвокатуром. По Закону о судијама тужиља, као неизабрани судија је остваривала право на накнаду зараде у трајању од шест месеци, односно до 01.07.2010. године. Након тога по Закључку Владе Републике Србије и по решењу председника Врховног суда, примање накнаде неизабраним судијама је продужено за још одређени период. Могао би се прихватити став другостепеног суда да је тужиља имала право избора, односно да је бављење адвокатуром резултат њеног слободног избора под условом да је она почела да се бави адвокатуром у периоду док је остваривала одређену накнаду као неизабрани судија. Међутим, тужиља је почела да се бави адвокатуром 06.06.2012. године, а другостепени суд није имао у виду околност да ли је она у том моменту примала било какву накнаду као неизабрани судија. Уколико у то време она није остваривала накнаду онда се не може прихватити став другостепеног суда да је бављење адвокатуром у таквим околностима резултат тужиљиног слободног избора, односно њене слободне воље. Поред тога, другостепени суд није имао у виду да ли је приликом утврђивања прихода које је тужиља остварила бављењем адвокатуром, узет у обзир трошак који је она имала у вези уписнине у адвокатској комори и за тај износ остварени износ умањен.

Имајући у виду све напред наведео, као и чињеницу да првостепени суд, који је иначе усвојио тужбени захтев у овом делу за свој закључак није дао никакве разлоге, другостепена одлука је морала бити укинута на основу члана 416. став 2. ЗПП.

У поновном поступку другостепени суд ће имати у виду све што је напред наведено, па ће након што правилно примени материјално право, у напред наведеном смислу употпунити чињенично стање и након тога донети на закону засновану одлуку.

Председник већа судија

Весна Поповић,с.р.