.jpg "Sudska praksa")
Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев2 1271/2022
27.01.2023. година
Београд
Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Весне Субић, председника већа, Зорана Хаџића, Мирјане Андријашевић, Добриле Страјина и Драгане Миросављевић, чланова већа, у парници тужиоцa АА из ..., чији је пуномоћник Гавра Димитријевић, адвокат из ..., против туженог ЈКП „Новосадска топлана“ из Новог Сада, чији је пуномоћник Жарко Раданов, адвокат из ..., ради исплате, одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 373/22 од 09.02.2022. године, у седници већа одржаној 27.01.2023. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 373/22 од 09.02.2022. године.
ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 373/22 од 09.02.2022. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Новом Саду П1 1671/2020 од 06.12.2021. године, ставом првим изреке, одлучено је да се тужбени захтев тужиоца делимично усваја. Ставом другим изреке, тужени је обавезан да тужиоцу исплати на име мање исплаћене основне зараде за период од августа 2017. године до јуна 2020. године, износе са каматом наведене у том ставу изреке. Ставом трећим изреке, одбијен је захтев за исплату законске затезне камате на досуђене месечне мање исплаћене износе основне зараде почев од 05. до 06. у месецу. Ставом четвртим изреке, одбијен је преостали део тужбеног захтева тужиоца преко досуђених износа па до тражених износа на име мање исплаћене основне зараде за период од јуна 2017. године до јуна 2020. године, са припадајућом каматом. Ставом петим изреке, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.
Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 373/22 од 09.02.2022. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду П1 1671/20 од 06.12.2021. године у одбијајућем делу. Ставом другим изреке, одбијен је захтев туженог за исплату трошкова другостепеног поступка.
Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужилац је изјавио благовремену ревизију због битне повреде одредаба параничног поступка и погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној, на основу одредбе члана 404. Закона парничном поступку, ради уједначавања судске праксе.
Одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11, 18/20 – у даљем тексту: ЗПП) прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права.
По оцени Врховног касационог суда, у конкретном случају нису испуњени законом прописани услови за одлучивање о посебној ревизији тужиоца, јер није потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, нити је потребно уједначавање судске праксе и ново тумачење права. Побијана пресуда је у складу са правним ставом израженим у одлукама Врховног касационог суда о императивној примени Закона о привременом уређивању основице за обрачун и исплату плата, односно зараде и других примања код корисника јавних средстава („Службени гласник Републике Србије“ број 116/14 – у примени од 01.11.2014. године) и о томе да се минимална цена рада прописана Законом, не може користити као основица на коју ће се применити коефицијент из уговора о раду у ситуацији када је зарада која је тужиоцу обрачунавана и исплаћена у спорном периоду била виша од тадашње минималне зараде имајући у виду да је предмет тражене правне заштите накнада штете због обрачуна зараде тужиоцу у периоду важења горе наведеног закона.
Из изложених разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у ставу првом изреке, донео применом одредбе члана 404. став 2. Закона парничном поступку.
Испитујући дозвољеност изјављене ревизије на основу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.
Тужбу ради накнаде штете - исплате тужилац је суду поднео дана 07.08.2020. године, а вредност предмета спора је 761.977,57 динара.
Одредбом члана 441. ЗПП прописано је да је ревизија дозвољена у парницама у споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. У споровима ради новчаног потраживања из радног односа, што је овде случај, ревизија је дозвољена под истим условима као у имовинскоправним споровима који се односе на новчано потраживање.
Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијанег дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.
Како вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази меродавну вредност за дозвољеност ревизије, то ревизија тужиоца није дозвољена на основу одредбе члана 403. став 3. ЗПП.
Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у ставу другом донео применом одредбе члана 413. ЗПП.
Председник већа-судија
Весна Субић, с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Марина Антонић
