У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Јасминке Станојевић, председника већа, Бисерке Живановић и Споменке Зарић, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Милован Ђурић, адвокат из ..., против туженог Холдинг корпорације „Крушик“ АД Ваљево, чији је пуномоћник Никола Урошевић, адвокат из ..., ради утврђења, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 4522/21 од 10.11.2021. године, у седници одржаној 15.06.2022. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија туженог изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 4522/21 од 10.11.2021. године.

ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев туженог за накнаду ревизијских трошкова.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Ваљеву П1 339/20 од 12.08.2021. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца и поништено као незаконито решење генералног директора туженог број .. од 27.10.2020. године. Ставом другим изреке, утврђено је да је тужилац засновао радни однос на неодређено време почев од 01.01.2017. године по уговору о раду број .. као нк радник и обавезан тужени да тужиоца врати на рад у одговарајућу организациону јединицу. Ставом трећим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати износ од 88.500,00 динара.

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 4522/21 од 10.11.2021. године, ставом првим изреке, потврђена је првостепена пресуда у ставу првом, делу става другог изрека у делу за враћање на рад и ставу трећем изреке и жалба туженог у том делу одбијена као неоснована. Ставом другим изреке, преиначена је првостепена пресуда у осталом делу става другог и утврђено да је радни однос тужиоца прерастао са одређеног на неодређено време почев од 27.08.2018. године, па надаље и обавезан тужени да то призна. Ставом трећим изреке, одбијен је захтев тужиоца да се обавеже тужени да плати тужиоцу трошкове састава одговора на жалбу, као неоснован.

Против правоснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду применом члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11, 55/14, 87/18 и 18/20), Врховни касациони суд је нашао да ревизија туженог није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности, а у поступку пред другостепеним судом нема пропуста у примени одредаба ЗПП.Такође, ревизијом се указује на повреде поступка из тачке 12. ове законске одредбе, као и на погрешну примену члана 8. ЗПП-а, чиме се у суштини оспорава утврђено чињенично стање, што све не може бити ревизијски разлог у смислу члана 407. став 1. и став 2. истог Закона.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је у периоду од 26.08.2016. године до 31.10.2020. године, радиo код туженог на основу више закључених уговора о раду на одређено време и анекса уговора о раду за обављање послова „...“. Тужилац је, као НК радник, радио на ..., на старим машинама, увек исти посао. Радни однос му је престао решењем од 27.10.2020. године, због истека времена на који је закључен уговор о раду од 01.01.2017. године. Иако је тужилац са туженим закључио више уговора о раду на одређено време и анекса, а који су мењани у погледу трајања и због потребе реализације различитих пројеката туженог, тужилац је у наведеном периоду код туженог радио непрекидно, на истом радном месту и обављао исте послове, јер је потреба за истим била стална, а не због повећаног обима посла или реализације пројеката.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су закључили да је решење о отказу уговора о раду од 27.10.2020. године незаконито, због чега је исто поништено и утврђено да је тужилац код туженог засновао радни однос на неодређено време на основу члана 37. Закона о раду.

По оцени Врховног касационог суда, нижестепени судови су правилно применили материјално право.

Одредбом члана 37. Закона о раду („Службени гласник РС“, број 24/05, ... 75/14), прописано је да уговор о раду може да се закључи на одређено време, за заснивање радног односа чије је трајање унапред одређено објективним разлозима који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем одређеног догађаја, за време трајања тих потреба (став 1), послодавац може закључити један или више уговора о раду из става 1. овог члана на основу којих се радни однос са истим запосленим заснива за период који са прекидима или без прекида не може бити дужи од 24 месеца (став 2), ако је уговор о раду на одређено време закључен супротно одредбама овог закона или ако запослени остане да ради код послодавца најмање пет радних дана по истеку времена за које је уговор закључен, сматра се да је радни однос заснован на неодређено време (став 6).

Имајући у виду наведене законске одредбе произлази да се више закључених уговора о раду на одређено време (сукцесивни уговори) сматрају једним уговором. Ако запослени ради на пословима чије је трајање унапред одређено објективним разлозима који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем одређеног Закона о раду, укупно трајање рада по више уговора не може бити дуже од 24 месеца. У конкретном случају тужилац је са туженим закључио више уговора о раду на одређено време и анекса уговора о раду, за период дужи од две године непрекидног рада, у коме је обављао исте послове „...“. Закључивањем више уговора на одређено време тужени је поступао противно одредбама закона којима је регулисан рад на одређено време, чиме је злоупотребио права послодавца. С обзиром на то да је тужилац непрекидно радио дуже од две године на истим пословима, а да је тужени као послодавац злоупотребио права из Закона о раду, произлази закључак да су по истеку 24 месеца, настали услови из члана 37. став 6. Закона о раду за прерастање радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време, дана 27.08.2018. године, како је правилно закључио другостепени суд, јер је тужилац и након тог датума (када је требало да му престане радни однос, с обзиром да је радио 24 месеца непрекидно, на истим пословима), наставио да ради код туженог на основу сагласности послодавца (имао је закључен уговор о раду). Имајући у виду наведено, правилан је закључак нижестепених судова да је, дошло до преображаја радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време, у смислу одредбе члана 37. став 1. и 6. Закона о раду, због чега је усвојен тужбени захтев. Зато су неосновани ревизијски наводи туженог којима се указује на погрешну примену материјалног права.

Ревизијски наводи да је тужилац засновао радни однос на одређено време услед повећаног обима посла и реализације пројеката туженог по уговорима, су без утицаја. По оцени Врховног касационог суда наведена оклоност нема значаја, зато што је до преображаја радног односа дошло истеком 24 месеца рада тужиоца, на истим пословима на којима је постојала стална потреба за радом тужиоца, а за супротно, како то правилно закључују судови, тужени није пружио доказе.

Такође, без утицаја су наводи ревизије да до преображаја није могло доћи дана 27.08.2018. године, јер је тужиоцу радни однос по уговору од 26.08.2016. године престао решењем од 30.09.2016. године. По налажењу овог суда формална правноснажност решења којим је тужиоцу престао радни однос истеком рока за који је уговор на одређено време закључен, не искључије примену императивне одредбе члана 37. став 1, 2. и 6. Закона о раду, у ситуацији када радни однос на одређено време траје дуже од 24 месеца, противно условима из цитиране законске одредбе.

С обзиром да је до преображаја дошло 27.08.2018. године, то је правилно као незаконито поништено оспорено решење о престанку радног односа због истека рока на који је заснован, јер се преображени радни однос, сада као радни однос на неодређено време, не може законито отказати због протека времена.

Како се осталим наводима ревизије оспорава оцена изведених доказа и утврђено чињенично стање, због чега се ревизија не може изјавити према члану 407. став 2. ЗПП, то је применом члана 414. став 1. ЗПП, Врховни касациони суд одлучио као у изреци.

Одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова ревизијског поступка, јер по овом правном леку тужени није успео, те је донета одлука као у ставу другом изреке, применом одредбе члана 165. ЗПП.

Председник већа-судија

Јасминка Станојевић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић