Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев2 1537/2024
03.10.2024. година
Београд

Врховни суд у већу састављеном од судија: Добриле Страјина, председника већа, Драгане Миросављевић, Зорана Хаџића, Марије Терзић и др Илије Зиндовића, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Димитрије Ђукић, адвокат из ..., против тужене Опште болнице ''Др Радивој Симовић'', Сомбор, ради дуга, одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 257/24 од 21.02.2024. године, у седници одржаној 03.10.2024. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о ревизији тужиље, изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 257/24 од 21.02.2024. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија тужиље изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 257/24 од 21.02.2024. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Сомбору П1 860/21 од 20.11.2023. године, одбијен је тужбени захтев којим је тужиља тражила да се обавеже тужена да јој за период од 02.09.2018. године до 31.05.2022. године, исплати 258.563,43 динара, са законском затезном каматом од 31.05.2022. године, као и да јој тужени накнади трошкове парничног поступка. Одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка, а тужиља је ослобођена обавезе плаћања судских такси у овој парници.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 257/24 од 21.02.2024. године, одбијена је као неоснована жалба тужиље и потврђена првостепена пресуда у одбијајућем делу и делу којим је одређено да тужиља сноси своје трошкове поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, ревизију је благовремено изјавила тужиља због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о истој одлучује као о посебној ревизији, применом члана 404. Закона о парничном поступку.

Одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11...10/23), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и када је потребно ново тумачење права (посебна ревизија), док је ставом 2. истог члана прописано да о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана, одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Предмет тражене правне заштите је исплата накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, за период од 02.09.2018. године до 31.09.2021. године. О овом праву тужиље и висини тражене накнаде, нижестепени судови су одлучили у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке Врховног касационог суда и Врховног суда, у предметима са правним и чињеничним стањем као у овој парници, из којих разлога у овом случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права. Из ових разлога, нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП, те је Врховни суд одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност изјављене ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је оценио да ревизија није дозвољена.

Према одредби члана 441. ЗПП, ревизија је дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. У осталим споровима из радног односа, дозвољеност ревизије се цени под истим условима као и у имовинскоправном спору који се односи на новчано потраживање.

Чланом 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужбом поднетом 02.09.2021. године, тужиља је тражила накнаду на име трошкова исхране и регреса за коришћење годишњег одмора. Вредност предмета спора је 258.563,43 динара.

Како се у конкретном случају не ради о спору о заснивању, постојању и престанку радног односа, већ о новчаном потраживању из радног односа у коме вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то је ревизија тужене недозвољена.

На основу изложеног, применом члана 413. ЗПП, одлучено је као у изреци.