Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев2 155/2025
17.04.2026. година
Београд

Врховни суд, у већу састављеном од судија: Мирјане Андријашевић, председника већа, Иване Рађеновић, Владиславе Милићевић, Марине Милановић и Весне Мастиловић, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Драган Симоновић, адвокат из ..., против тужене Републике Србије, Министарства одбране, ВП ... Ниш, коју заступа Војно правобранилаштво, Одељење у Нишу, ради накнаде нематеријалне штете, одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 2028/2024 од 02.10.2024. године, у седници одржаној 17.04.2026. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 2028/2024 од 02.10.2024. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 2028/2024 од 02.10.2024. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Нишу П 3442/2023 од 06.02.2024. године, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се тужена обавеже да му, на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа, исплати 600.000,00 динара са законском затезном каматом од 06.02.2024. године, као дана пресуђења, до исплате. Ставом другим изреке, тужилац је обавезан да туженој накнади трошкове парничног поступка од 148.500,00 динара.

Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1 2028/2024 од 02.10.2024. године, одбијена је жалба тужиоца и потврђена је првостепена пресуда.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, с тим што је предложио да се ревизија сматра изузетно дозвољеном (члан 404. ЗПП).

Правноснажном пресудом одлучено је о захтеву за накнаду нематеријалне штете због повреде части и угледа. По оцени Врховног суда, имајући у виду природу спора, садржину тражене правне заштите, начин пресуђења и дате разлоге о основаности тужбеног захтева, у овом случају нису испуњени услови за из члана 404. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11... 18/20 и 10/23 – други закон). О основаности захтева одлучено је уз примену материјалног права које не одступа од правног схватања израженог у одлукама Врховног суда у којима је одлучивано о захтевима са чињеничним стањем као у овој правној ствари, а тиче се примене одредби чланова 154, 155, 200. и 376. став 2. Закона о облигационим односима (ЗОО) и члана 164. Закона о раду. У побијаној другостепеној одлуци изражен је правни став да се тужена приликом покретања извиђаја и доношења наредбе о удаљењу од дужности руководила правилима прописаним Законом о Војсци Србије, те да вођење истог не представља повреду части и угледа лица обухваћених дисциплинским извиђајем, па код утврђења да тужилац током поступка није доказао да је тужена била иницијатор негативних прича међу припадницима Војске Србије, те да је услед тога трпео непријатности на послу и у приватном животу, то није доказао да постоји узрочно-последична веза између чињења или нечињења тужене и штете. Посебном ревизијом не може се побијати правноснажна пресуда због погрешне оцене изведених доказа (чиме се заправо оспорава утврђено чињенично стање) због чега у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба за уједначавањем судске праксе или новог тумачења права, а указивање ревидента на постојање другачијих одлука не указује нужно на другачији правни став изражен у тој одлуци, јер правилна примена материјалног права у споровима са тужбеним захтевом као у конкретном случају, зависи од утврђеног чињеничног стања. Из наведених разлога, одлучено је као у ставу првом изреке.