
Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев2 160/2024
05.06.2024. година
Београд
Врховни суд, у већу састављеном од судија: Драгане Маринковић, председника већа, Марине Милановић, Зорице Булајић, Весне Станковић и Радославе Мађаров, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Јован Вукчевић, адвокат из ..., против тужене Републике Србије - Министарствa унутрашњих послова, коју заступа Државно правобранилаштво, Београд, ради накнаде штете, одлучујући о ревизији тужене изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 3841/23 од 21.09.2023. године, у седници одржаној 05.06.2024. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужене изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 3841/23 од 21.09.2023. године, као изузетно дозвољеној.
ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија тужене изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 3841/23 од 21.09.2023. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Првог основног суда у Београду П1 1774/22 од 07.02.2023. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца и обавезана тужена да му на име накнаде штете на име разлике у висини између исплаћене посебне пензије и плате коју би остваривао у периоду од 08.04.2014. године до 31.03.2019. године исплати појединачнe износима са каматом од доспелости до исплате као у садржини тог става. Ставом другим изреке, обавезана је тужена да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати износ од 222.000,00 динара.
Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 3841/23 од 21.09.2023. године, ставом првим изреке, одбијена је, као неоснована жалба тужене и потврђена првостепена пресуда. Ставом другим изреке одбијен је захтев тужене за накнаду трошкова насталих у поступку по жалби.
Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, с тим што је предложила да се ревизија сматра изузетно дозвољеном (члан 404. ЗПП).
Предмет тражене правне заштите о коме је одлучено побијаном правноснажном пресудом, је исплата накнаде штете на име разлике у висини између исплаћене посебне пензије тужиоцу и плате коју би тужилац остваривао. О овом праву тужиоца и о висини тражене накнаде, судови су одлучили уз примену материјалног права које је у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке Врховног суда, у којима је одлучивано о истоветним захтевима тужилаца, са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом због чега, а код утврђења да тужена није доказала да је, након доношења пресуде Управног суда У 14333/19 од 26.05.2022. године, донела коначну одлуку о регулисању радноправног статуса тужиоца, па не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачење права. Поред тога, тужена није уз ревизију доставила пресуде из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању у истој правној ствари, при чему правилна примена права у споровима са тужбеним захтевом као у конкретном случају зависи од утврђеног чињеничног стања. Наводима ревизије и новим доказима, оспорава се утврђено чињенично стање, што у поступку по ревизији није дозвољено по члану 407. став 2. ЗПП.
Како на основу изнетог произлази да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.72/11, 55/14, 87/18 и 18/20), Врховни суд је на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку, у вези члана 92 Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 10/23) одлучио као у ставу првом изреке.
Испитујући дозвољеност ревизије, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.
Чланом 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско- правним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.
Тужба ради накнаде штете поднета је 01.04.2019. године. Вредност побијаног дела правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност 40.000 евра.
Имајући у виду да се ради о имовинскоправном спору у коме се тужбени захтев односи на новчано потраживање, у коме побијана вредност предмета спора не прелази динарску противвредност 40.000 евра према средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то је Врховни суд нашао да ревизија тужене није дозвољена.
На основу члана 413. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.
Председник већа-судија
Драгана Маринковић, с.р.
За тачност отправка
Заменик управитеља писарнице
Миланка Ранковић