У спроведеном поступку нису почињене битне повреде одредаба парничог поступка из чл. 374. став 2. ЗПП на које ревизијски суд пази по службеној дужности.

Ревидент се позива на битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 374. став 1. ЗПП, али не указује о којој повреди се конкретно ради, па је без утицаја на одлучивање у ревизијском поступку.

Ревидент се позива и на битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 374. став 2. тачка 12. ЗПП, која није ревизијски разлог према одредбама чл. 407. ЗПП.

Према чињеничном стању утврђеном у правноснажно окончаном поступку који је претходио доношењу побијане пресуде, тужилац је био у радном односу код туженог на основу уговора о раду број ../13 од 07.05.2013. године на радном месту ложача. У моменту добијања отказа уговора о раду имао је навршених 30 година, 8 месеци и 26 дана радног стажа. Тужени је донео нови Правилник о унутрашњој систематизацији и организацији радних места број ../16 од 24.11.2016. године, којим је радно место тужиоца, ложач – домар, укинуто, односно од дана доношења новог акта о систематизацији ово радно место више не постоји.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање, другостепени суд је правилно применио материјално право када је одбио као неосновану жалбу тужене и потврдио првостепену пресуду.

Одредбом члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду, прописано је да запосленом може престати радни однос ако за то постоји оправдани разлог који се односи на потребе послодавца и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављање одређеног посла или дође до смањења обима посла.

Међутим, одредбом члана 39. став 1. тачка 6. Посебног колективног уговора за установе културе, чији је оснивач Република Србија, Аутономна покрајна јединица локалне самоуправе, прописано је да послодавац не може да откаже уговор о раду запосленом за чијим радом је престала потреба, без његове сагласности и то запосленом мушкарцу који има најмање 30 година стажа осигурања, осим ако испуњава један од услова за пензију у складу са законом.

У конкретној ситуацији, правилан је закључак нижестепених судова да је побијано решење тужене о отказу уговора о раду незаконито јер је донето противно одредби члана 39. Посебног колективног уговора за установе културе.

Тачни су ревизијски наводи да је одредбом члана 4. став 1. и 2. Закона о раду предвиђено да Општи и Посебни колективни уговори морају бити у сагласности са законом.

Колективни уговор код послодавца, Правилник о раду и уговор о раду, морају бити у сагласности са законом, а код послодавца из члана 256. и 257. овог закона и са Општим и Посебним колективним уговором.

То значи да се Општим и Посебним колективним уговором код послодавца, Правилником о раду и Уговором о раду не може предвидети мањи обим права од онога који је прописан Законом о раду. Али, уколико је обим права овим правним актима повољнији за запосленог, онда се примењују та акта.

У моменту добијања отказа, тужилац је имао навршених 30 година, 11 месеци и 23 радна дана, па је решење о отказу, као што то правилно закључују нижестепени судови противно члану 39. став 1. тачка 6. важећег Посебног колективног уговора за установе културе.

На основу изложеног, како се осталим наводима ревизије правилност побијане пресуде не доводи у сумњу, Врховни касациони суд је применом члана 414. став 1. ЗПП донео одлуку као у изреци пресуде.

Одлука о трошковима ревизијског поступка донета је применом чл. 165. став 2. у вези са чл. 153. ЗПП према постигнутом успеху ревидента у ревизијском поступку.

Председник већа – судија

Бранислава Апостоловић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић