Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била запослена код туженог на радном месту „...“ у јединици поштанске мреже бр. ... РЈ ... по уговору о раду од 30.03.2010. године и анексу бр.1 тог уговора од 10.04.2012. године. Тужиља је обављала новчане уплате по налозима физичких лица и била је задужена поштанским жигом ЈПМ ... са малим словом „...“ и шифром за рад бр. ... .

Поводом пријаве грађана и захтева надлежне полицијске управе од 29.10.2014. године, тужени је извршио проверу новчаних трансакција под означеним бројем тужиљине шифре за рад и утврдио више неправилности. Наиме, провером новчане трансакције бр. .../... од 24.10.2014. године је утврђено да је износ из налога за уплату мањи од оверене суме на жигу терминала и да та трансакција не постоји у документацији поште. Наредном трансакцијом бр. ... уплата је сторнирана, али без докумената који по прописима треба да прате сторнирање погрешне трансакције. Утврђено је да је тужиља поновила ове радње, тако што је стављала само поштански жиг на налоге за уплату (ручно) односно да налози не садрже компјутерски жиг јер их тужиља их није спровела кроз информациони систем, због чега трансакција није спроведена и новчана средства нису уплаћена на рачуне примаоца. Тужени је привремено удаљио са рада тужиљу решењем од 06.11.2014. године и против ње је поднео је кривичну пријаву 25.11.2014. године због основане сумње да је извршила кривично дело фалсификовање службене исправе из члана 357. став .1. Кривичног законика и кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 359 став 1. Кривичног законика на штету буџета Републике Србије и ЈП Пошта Србије РЈ. Поводом те пријаве, Основно јавно тужилаштво је 12.08.2016. године поднело оптужни предлог Кто 426/16.

Тужени је донео упозорење тужиљи о разлозима за отказ уговора о раду 28.11. 2014. године због учињене повреде радне обавезе из члана 179. став 2. тач. 1, 3. Закона о раду и члана 100. став 1. тач. 1 и 12. Колективног уговора туженог, а доношењем новог упозорења дана 28.01.2015. године, претходно упозорење је стављено ван снаге. Новим упозорењем на које се тужиља изјаснила, тужиља је упозорена на повреде радних обавеза из члана 100. став 1. тач. 1,2, 12. и 13. Колективног уговора. Пошто је у међувремену, по поментом оптужном предлогу против тужиље покренут кривични поступак (КТ 2498/14), тужиља је по други пут привремено удаљена са рада до окончања кривичног поступка решењем туженог од 02.02.2015. године.

Решењем од 17.04.2015. године, које садржи исте повреде као друго упозорење, тужиљи је отказан уговор о раду због тога што је у периоду од маја до новембра 2014. године, обављајући послове ... са радном шифром ..., исправно попуњене уплатнице физичких лица, оверавала отиском поштанског жига, својим потписом и произвољно одређеним уплатним бројем, а те уплатнице није спровела електронским путем, кроз апликацију у ПостТис програму. Један део уплата је спровела кроз апликацију, тако што је уносила неисправне податке односно износе који се разликују од износа наведених на документу (уплатници). Услед тога, новчани износ од укупно 50.480,00 динара није уплаћен на текуће рачуне лица у чију корист је дат налог за уплату, а тужени је оштећен за износ ненаплаћене поштарине. Такође, тужиљи је стављено на терет да је дана 24.10.2014. године свој поштански жиг са малим словом „...“ користила са погрешним датумом - 23.10.2014. године, што је супротно прописаној технологији рада код туженог. На тај начин, по оцени послодавца тужиља је учинила повреде радних обавеза утврђене чланом 100. Колективног уговора за Јавно предузеће Пошта Србије („Службени гласник РС“ бр.2/14): непрописно, несавесно или неблаговремено извршавање радних обавеза (тач.1); незаконито, неодговорно или нецелисходно коришћење средстава рада (тач. 2); преправљање службених документа у циљу прибављања материјалне користи (тач. 12); и непридржавање прописане технологије рада приликом извршавања радних обавеза, којом се наноси штета трећем лицу (тач. 13). Решење о отказу уговора о раду уручено је тужиљи 24.04.2015.године, а тужба је поднета 27.05.2015. године.

У току поступка је утврђено да је у периоду од 28.05. 2014. године до 04.11.2014. године, тужиља под својом шифром за рад број ..., у више наврата пропустила да спроведе кроз апликацију на терминалу тачно одређене уплатнице физичких лица, да уплатнице садрже само округли печат поште и да је поводом назначених радњи (пропуштања) које су биле разлог за отказ, након доношења оспореног решења, у кривичном поступку оглашена одговорном и кажњена због кривичног дела злоупотреба службеног положаја.

По оцени Врховног касационог суда, правилно је у побијаним нижестепеним пресудама примењено материјално право када је одбијен тужбени захтев поништај решења о отказу уговора о раду и враћање на рад, будући да су испуњени услови за отказ из члана 179. став 2. тачка 5. Закона о раду. Наиме, тужиља је извршила повреду радне обавезе утврђене актом послодавца, и то непрописно и несавесно извршавање радних обавеза и незаконито коришћење средстава рада, која је чланом 100. став 1. тач. 1. и 2. Колективног уговора за Јавно предузеће Пошта Србије („Службени гласник РС“ бр.2/14) односно 101. став 1. тач. 1. и 2. Колективног уговора за Јавно предузеће Пошта Србије („Службени гласник РС“ бр.14/15), прописане као разлог за отказ уговора о раду. Тужиља није обављала новчане трансакције физичких лица по прописима и процедурама које је донео послодавац, јер у дужем временском периоду није спроводила уплатнице грађана у информациони систем поште, тако да новчана средства нису била уплаћена на рачуне прималаца. Није од утицаја што је тужиљи стављено на терет да је извршила више повреда радних обавеза, јер је за законитост решења о отказу уговора о раду довољно да је извршена једна од тих повреда. Такође, правилно је другостепени суд оценио неоснованим и без утицаја навод тужиље да је у отказном поступку примењен Колективни уговор из 2014. године, а не важећи Колективни уговор („Службени гласник РС“ бр.14/15), из разлога што Колективни уговор, који је на снази у време доношења оспореног решења, садржи исте повреде радних обавеза као и претходни, због којих је тужиљи престао радни однос. Осим тога, Закон о раду у одредби члана 179. став 2. тачка 1, прописује да је несавестан рад запосленог посебан разлог за отказ уговора о раду, а ова одредба се може непосредно применити, чак и када је послодавац не утврђује као повреду радне обавезе због које запосленом може бити отказан уговор о раду. Обављајући послове по новчаним трансакцијама грађана више година, тужиља је била упозната са прописима и процедурама о начину рада и коришћењу средстава за рад код послодавца, али их није примењивала по својој савести и знању, и то у дужем временском периоду, а поводим предузетих радњи (пропуштања), против ње је правноснажно окончан кривични поступак у коме је оглашена кривом због кривичног дела злоупотреба службеног положаја. Имајући у виду све околности, и по оцени ревизијског суда, тужиља је одговорна за теже повреде радних обавеза – несавестан рад и незаконито коришћење средстава рада, због којих јој је отказан уговор о раду.

Супротно ревизијским наводима, решење је донето у отказном поступку који је спроведен сагласно одредбама Закона о раду, о чему је другостепени суд дао правилне разлоге које прихвата и ревизијски суд. Наиме, решење о отказу уговора о раду је уручено тужиљи лично, сагласно члану 185. Закона о раду, а пре доношења оспореног решења, тужиља је упозорена о постојању разлога за отказ уговора о раду, чиме јој је омогућено да се о њима изјасни, као и право на одбрану које је у поступку остварила, сагласно члану 180. Закона о раду. Исто тако, изрицањем најтеже дисциплинске мере престаје дејство свих мера којима су изречене блаже дисциплинске санкције, тако да је послодавац могао да донесе решење о отказу уговора о раду и није морао да стави претходно донето решење о суспензији од 02.02.2015. године, па овакво његово поступање не утиче на законитост оспореног решења.

Како је тужиљи законито отказан уговор о раду, тужени није у обавези да тужиљу врати на рад на основу члана 191. став 1. Закона о раду.

На основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке.

Захтев туженог за накнаду трошкова одговора на ревизију је одбијен на основу члана 154. ЗПП, јер нису били потребни ради вођења парнице, на основу чега је одлучено као у другом ставу изреке.

Председник већа-судија

Слађана Накић Момировић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић